Kriminal

Druga Strana Zakona ili kako mnogi kazu Rupa u Zakonu.

01.08.2006.

VIDIMO LI SE U CITULJI?

Koliko je bosanska prijestolnica opasna? Jesu li pucnji u centru grada najava mracnih dana ili normalna pojava za bilo koji veliki grad? Da li je u Sarajevu u toku period tranzicije iz grada na koji je pucano u grad po kojem se puca? Nosi li nocni izlazak visok stepen rizika i hoce li zitelji prijestolnice uskoro u obaveznu garderobu uvesti i pancir-prsluk? Dani su saznali odgovor na pitanje: hocemo li se vidjati u cituljama

01.08.2006.

POGIBIJA LJUBE ZEMUNCA

I pre nego sto je stradao na frankfurtskom plocniku, Ljubomir Magas je bio "legenda" jugoslovenskog, ali i evropskog podzemlja. Mi, Jugosloveni, zvali smo ga jednostavnije Ljuba Zemunac. Ljudi su govorili: umro je onako kako je i ziveo! Na ulici, brzo. U utorak, 10. novembra 1986, ispred zgrade Zemaljskog suda u Frankfurtu, sreli su se, cini se, ne bas slucajno, dvojica okorelih neprijatelja Ljuba Magas i Goran Vukovic. Prvi, stariji, iskusniji, verovao je u pravilo da kriminalci ne pucaju u prisustvu policije, pa tog dana nije obukao pancir-kosulju. Imao je 38 godina i obavezu da na sudu objasni neke svoje ranije ucenjivacke poteze. Mladji, 27-godisnji "pripravnik" bio je istog jutra na sudu zbog nekih provala. Sreli su se na stepenistu. Vukovic je nehajno prosao pored Magasa, ali mu je ovaj dobacio: "Skloni se..." Munjevito je Goran Vukovic potegao iz dzepa "kolt 38 specijal" i sa dva metka tesko ranio u predelu srca svog "kolegu". Intervencija Magasevih "gorila" je bila besmislena. Prisutni policajci su okruzili "atentatora" i sprecili osvetu Ljubinih drugova. Nekoliko sati kasnije Ljubomir Magas je izdahnuo u frankfurtskoj bolnici, a ubica Goran Vukovic je odbio predlog policije da se brani sa slobode. Shvatio je da je bezbedniji u zatvoru nego na ulici.

Goran Vukovic je bio mladic iz Sarajevske ulice u Beogradu, nadomak zeleznicke stanice. I u Frankfurtu je, kao i svi ostali jugoslovenski batinasi, "radio", uglavnom, na zeleznickoj stanici. Poznanici ga opisuju kao zgodnog, visokog, prijatnog mladica koji je patio zbog straha od Ljube Zemunca. Kao dete bio je dobar djak i poslusan. Rano je krenuo stranputicom. Kada je otisao u inostranstvo, divio se pricama o podvizima Ljube Zemunca. Pokusao je da ga kopira u svemu. Nije uspeo jer je bio previse sujetan i ponosan, pa je to obozavanje preraslo u netrpeljivost. Imao je obicaj da govori: "Plasim se Ljube, ali ne zelim da ga ubijem!" Poslovi kojima se Vukovic bavio bili su tuce, otimanja, provale, ucene. Magas mu je u tom poslu bio suparnik koji je imao dosta jacu i bolje organizovanu druzinu od dvadeset ljudi. Na "njegovoj teritoriji" za Gorana Vukovica nije bilo mesta. Uostalom, Vukovic je dugo u SR Nemackoj ziveo ilegalno. Pobegao je iz Jugoslavije pre petnaestak godina da ne bi isao na izdrzavanje kazne od dve i po godine zbog jednog razbojnistva. U SR Nemackoj je ziveo bez ikakvih dokumenata. Tek kada se 1984. pojavio na sudu kao osteceni, njegovi advokati su uspeli da mu "srede" dokumenta. Tom prilikom je cak pokrajina Hesen molila nase vlasti da izdaju neki dokument o ovom kriminalcu, da bi imala na osnovu cega da mu izda licnu kartu i dozvolu za boravak. Tako je Goran Vukovic postao preko noci "normalan i lojalan gradjanin" Zapadne Nemacke, a na sudu svedok i osteceni.

Po prici samog Gorana Vukovica, ubistvo Ljubomira Magasa je bilo posledica njegovog straha za sopstveni zivot, ali i njegove pritajene zelje za osvetom:

- Niti sam ja dosao u Frankfurt da Ljubi Zemuncu skinem "krunu", niti me je to uopste interesovalo. Rekao sam mu otvoreno: "Dosli smo da radimo svoj posao. Niti te diramo, niti bismo hteli da te ugrozimo! Ti si Ljuba i svaka ti cas!" Posto je Debeli (Djordje Bozovic Giska) izasao iz zatvora, napali su ga pokojni Ranko Rubezic i jos neki da se pobije - za vodjstvo - sa Ljubom. Ja sam mu govorio: "Zasto bi ti to radio, kad ste bili dobri u zatvoru. Nemas nikakvog razloga. Evo, on je tu u Frankfurtu, video sam se s njim." To ga je smirilo: "Dobro, brate, pozdravi ga!" Stalno su se posle pozdravljali preko mene. Znaci, nikada ranije tu nije bilo neke zle namere, da bude zavade. Medjutim, Ljuba je okupio oko sebe te - kako da ih nazovem - klosare. I to je jos kompliment za njih, posto je Ljuba naivno verovao da je sposoban da i od najsitnijeg lopova napravi najveceg.

Metak za metak

Posvadjali su nas ljudi sa strane. Na primer, uhvatim i prebijem nekoga, a oni graknu: "Vidi, Goran je izmasakrirao! Goran ovo, Goran ono..." Namerno su ga provocirali i izazivali. Odemo kuci, a posle pet minuta me zove Ljuba: "Sta ti to znaci, Gorane, to provociranje!" Njegov zet Sreto Raznjatovic, dok nije namestio da me upucaju Ljuba i Cane, kad god je dolazio da poseti Ljubu, dolazio je i kod mene. Znaci da ja nisam nista imao protiv tog coveka, jer Ljuba je bio i moj idol. Do dana danasnjeg nisam saznao zasto su pucali u mene i sta sam im se zamerio da su hteli da me ubiju.

Kako sam jednom izasao iz kuce na ulicu, vidim Sreta ide s jedne strane, a dvojica s druge. Ja sam stvarno bio mnogo dobar sa tim Sretom, ni na kraj pameti mi nije bilo da mi namesta da me ubiju. Okrenem se malo i kako sam se okrenuo, tako me nesto pogodi u ledja. Vidim izdaleka Ljubu i Caneta. Cane je pucao, nije Ljuba. Sretu gurnem i pocnem da trcim. Onda oni dum, dum, pucaju za mnom. Pita me Boris Petkov: "Sta ti je, brate?" Kazem: "Pogodjen sam." Dosla je odmah policija, neki Oto Leder. Uhapseni su Vlada Bacar, Cane, Ljuba je devet meseci bio pod istragom. Na kraju su svi pusteni. Evo, Vlada Bacar je sedeo zbog mene u zatvoru, pa smo opet ostali dobri prijatelji. Jedanput sam mu rekao: "Sta ce ti, brate, da imas neprijatelje zato sto si Ljubin drug."

Napustio sam bolnicu jedanaestog dana: potpisao sam da izlazim na sopstveni rizik. Od tada se vise nismo vidjali sve do tog kobnog susreta ispred zgrade suda. Oni su tada bili sudjeni zbog nekih otimacina iz 1983. godine. Ljuba Zemunac, Pera Puseljic, Slobodan Savic Cane, Soskic, njih pet-sest. Ja sam imao zakazano sudjenje za neke kradje u pola jedanaest, a njima je bio pretres nesto ranije. Ne sluteci nista, poneo sam pistolj, prosto jer se od njega nisam nikad odvajao. Dobro sam znao da ce da mi skinu glavu ako mogu. Parkirao sam auto na cosku i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovacevicem posao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam ih ispred nas, njih dvanaest- trinaest. Nesto su se domundjavali. Tek kad sam se priblizio stepenistu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pistolj i rekao: "Sta hoces! Sta hoces, picko?" Glupo je da krijem i da kazem da mu nisam to rekao kad jesam. Planuo je: "Sta je, pederu, hoces da se svetis!" Nisam ga se nimalo bojao: "Mislis da necu da ti se osvetim?" Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao zivotinja. I drugi metak ga je pogodio.

Onda su njegovi pritrcali. Mirno sam vratio pistolj u futrolu, uhvatio zenu za ruku i rekao: "Hajde da idemo." Naleteli smo na policajca, koji je drzao neka akta, izvadio je pistolj tek posto su braca Soskici povikali: "Drzite ubicu! Ubica!" Poslusao sam njegovu naredbu, podigao ruke i legao na zemlju dok ne dodje patrola. U medjuvremenu, Vlajko i ne znam ko jos udarili su dva-tri puta moju zenu. Cak su i mene, vezanog na zemlji, pokusali da udare. Onoga konja Soskica sutnuo sam nogom u grudi. Nisam uopste shvatao sta se desilo i poceo sam da se cerekam.

Sudjenje Magasu za napad na Vukovica pocelo je tek marta 1986. godine, petnaest meseci posle ranjavanja Vukovica. Na sudjenju tuzilac je za Magasa trazio kaznu od osam godina zatvora, a za Savica devet godina. Konacno, 30. aprila 1986. izrecene su kazne: zbog pokusaja ubistva Savic je osudjen na dve godine i sest meseci, dok je Magas oslobodjen krivicne odgovornosti zbog nedostatka dokaza. Naime, na sudu se kao krunski svedok u korist Magasa pojavio cuveni fudbalski as Fahrudin Jusufi, koji je posvedocio da je Ljuba Zemunac u vreme napada bio u njegovoj blizini.

Namestaljka Ota Ledera

Ljubina majka Rosa Curcic je poput mnogih Srba javno sumnjala da je ubistvo njenog sina organizovala nemacka drzava. Jer, Ljubomir Magas je bio vodja, kako je tvrdio Gerhard Beder, strucnjak za organizovani kriminal, cak "250 razbojnika iz Jugoslavije, koji su delovali u Frankfurtu i okolini. Njega su svi oni morali da slusaju". Nemci su mislili da ce vecnim uklanjanjem Ljube Zemunca ukloniti i jugoslovensko podzemlje iz Nemacke. Njegova majka Rosa Curcic o tom sukobu sa Vukovicem, za koji je njen sin strepeo da ce biti i koban, kaze:

- Kad je zbog Gorana bio u zatvoru, to se iskomplikovalo, dosao je i onaj policajac Oto Leder. Nije on bio obican policajac, vec neki glavni za saradnju s americkom CIA. Ja sam bila na tom sudjenju. Dvaput je policiji Goran davao izjavu da ne zna ko je pucao u njega. Tek kad je Leder dosao u Frankfurt, rekao je da je Ljuba pucao u njega. Sad, taj Ljubin drug kod kojeg sam odsedala, vidim sav usplahiren, ubledeo, kaze meni: tetka Roso, znate li vi ko je taj Leder. Sta me briga, mislim se. Sedi Ljuba pored mene i ja mu pricam sta se u Beogradu govori, da mnogi saradjuju s policijom, da je neki nemacki policajac dolazio u Beograd i saslusavao mi zeta. Pa to je ono djubre sto sedi iza tebe, kaze. I tako, pricam ja Ljubi o tim glasinama da mnogi njegovi poznanici rade za policiju, ali da za njega nista nisam cula. Za koga da radim, pita, za to djubre? Otkud znam kad ce da me proda, za bilo koga da radim? E, tad mi je rekao: majko, ako mi neko dodje glave, to ce biti ovo djubre sto sedi iza tebe.

E, kad je bilo Goranu sudjenje, isla sam tamo. Nemci su s kerovima bili napolju, jedino kad su Soskici svedocili, Nemci su uveli pse i u sudnicu. Ni pre ni posle toga. Sad, svi su podvlacili da Ljuba nikad nije imao pistolj, sto je bila cinjenica. Ali javni tuzilac ustade pa rece: " Gospodinu Magasu nije ni bio potreban pistolj, jer je imao ubitacnu pesnicu." I trazi za Gorana dve godine i devet meseci. Da sam mogla da urliknem... Samo sam tad progovorila - da je psa ubio, vise bi dobio. Gledala sam pistolj iz koga je moj Ljuba ubijen, kutiju sa njegovim stvarima. Kad je bila pauza, prilazi mi prevodilac i kaze da je znao da cu ja doci, ni u snu ne bi prihvatio da prevodi. Poznavao je Ljubu i voleo ga. Ali, tu bedu da si video, kad je usao i seo za optuzenicki sto. Pored njega dva advokata. A zamisli moj osecaj... sedi tako na tri metra od mene. Kad smo izlazili, ja sam prosla pored njega, a nista ne mogu. Ne mogu ni za nos da ga povucem. Oborio je glavu na onaj sto. Vidim sto se sav trese. Njegov advokat odgovori da Goran ne moze da sedi i gleda Ljubinu majku. Stalno je ponavljao da je Ljubu ubio iz straha. Iz straha i nista drugo. A sudija, onako mladji covek, pita ga zasto nije otisao iz Frankfurta kad ga se toliko bojao? Nisam mogao, rece, da ostavim verenicu. Setila sam se tad sta mi je Ljuba rekao za onog Ledera. I zbog neke proklete puske, bar takvu sam ja verziju cula, kad je Ljuba istukao americkog vojnika iz CIA. E, tad je Leder dosao u Frankfurt i rekao da Ljuba pod hitno mora da se likvidira!

O inspektoru Otu Lederu sam Goran Vukovic je jednom prilikom rekao:

- Oto Leder je jedan od najopasnijih policajaca u Nemackoj, specijalista za Jugoslovene. Taj je Ljubu mrzeo vise nego ikoga drugog. Ali, Leder bi sigurno, da sam ja tamo nesto napravio, isto tako i mene jurio, kao Ljubu. On i Ljuba su se gonili vise od deset godina. Zato je on i imao pik bas na Ljubu.

Ljuba Zemunac nije pobegao od svoje sudbine. Ziveo je sa nasiljem i umro je od nasilja. Vest o njegovoj pogibiji primljena je i u SR Nemackoj i u Jugoslaviji s olaksanjem. Mnoge ljude u ovim zemljama Ljuba Zemunac je "zaduzio", makar batinama. Jos kao maloletnik, sa periferije Zemuna, poceo je po beogradskim igrankama i kafanama da se dokazuje. Imao je tada cvrste pesnice i tvrdu glavu. Tukao se u pocetku radi zabave, a potom zbog navike. Bio je to samo pocetak jedne "teske" biografije.

Ljubomir Magas je rodjen 27. maja 1948. u Zemunu, u porodici Sime Magasa i Rose, rodjene Curcic. Sa sest godina je ostao bez oca, koji se rastao od njegove majke. Posle osam razreda osnovne, upisao se na auto-limarski zanat, koji nikada nije stigao da zavrsi. Kao ucenik skole u privredi radio je neko vreme u IMT-u, pogon u Dobanovcima. Vise je voleo ulicu od fabrike, pa je brzo dobio epitet besposlicara. Boksu i rvanju ga je naucio cuveni Citakovic. Ljuba je bio toliko jak da je na rukama mogao da predje Beograd. Sa sesnaest godina je pretukao Acu Djavola, najopasnijeg velegradskog mangupa, koji je drzao nekoliko kafana. U sedamnaestoj je bio strah i trepet u Nisu. Svoje snazne misice okitio je tetovazom na desnici "Toske-Zemunac-Robija 1964" i na levici "Panter, Paca, Ljuba". Te godine je i registrovan u miliciji kao napasnik. Posle napada na jednu devojcicu kaznjen je njegov otac sa 4.000 dinara. Tokom 1965. milicija ga je hvatala zbog grebanja automobila, pretnji decjim pistoljem i tuca.

- A vec te njegove tuce... Jednog dana sam dosla u situaciju da mu kazem da nije normalan. Dobro, otkad je sveta i veka zna se ko je najjaci mladic u selu ili u gradu, pa i ovde u Beogradu. Jednog dana on se sprema da izadje. "Kud ces ti, Ljubomire?" "Na Karaburmu!" "Sta ces na Karaburmi?" Ide, kaze, jer je tamo ostao jos neki s kojim nije odmerio snagu, a koji je najjaci na Karaburmi, pa da se vidi ko je jaci. Pa ti nisi normalan, kazem mu. A moram, kaze, ili ce biti on najjaci u Beogradu ili ja. Tad je Ljuba imao sedamnaest ili osamnaest godina. Vec tada je, mislim, bio taj o kojem se pricalo. Jedino sam se na njega ljutila jer se nije tukao radi sebe vec zbog drugih. I bubreg je izgubio zbog druga. Zato sam se ljutila. Dobro, ono u pocetku, kad je sticao slavu, to su bile prijateljske tuce, ne iz osvete, nego da odmere snagu. Njegov pocetak je bio takav. Kasnije sam se ljutila, zbog ovog istukao onog, zbog drugog istukao onog, zbog drugog istukao opet tamo nekog...

Ja sam ponekad bila u neprijatnim situacijama. Ljuba je bio normalne visine, ali je imao jak vrat i stravicno jake misice. Kud god se ja pojavim, ovako sitna, a on grdosija pored mene, ljudi ne mogu da veruju. Umeo je to da koristi i pravi viceve. Znate, drugacije se gleda kad majka dodje u posetu u zatvor, drugacije kad je otac. Bio je u Mitrovici, ja odem u posetu. Sednemo mi i razgovaramo, kad vidim ja da jedan milicioner ne skida pogled s mene. Pitam Ljubu sto me onaj tako gleda, a on kaze: "Znas, Roso, ovde se svi brane s bratom ili ocem, a ja sam im rekao dobro, dobro, izgorite vi meni ruku, ali ce vam moja Rosa izgoreti Mitrovicu!" - pricala je novinarima majka Rosa Curcic.

Juna 1965. Ljuba Magas je ukrao "ficu", a potom i "fijat 1300", pa "opel rekord". Osudjivan je zbog kradja zenskih torbi u Beogradu, Nisu i Kopru. Sve do 1967. to se smatralo sitnim bezobrazlucima, a onda je u jednoj tuci na Tehnoloskom fakultetu Ljuba Magas tesko prebio studenta Vladimira Vuckovica. U strahu od milicije tada je prvi put pobegao u inostranstvo. Nakratko se sakrio u Austriji.

Kada se vratio, sluzio je vojsku u Ohridu. Vec tada je nosio nadimak Ljuba Zemunac. Bio je poznat i kao bokser u "Radnickom" iz Beograda. Poluteskas koji je mnogo obecavao. Ring mu, medjutim, nije bio dovoljan za praznjenje viska energije. Nasilje je bilo njegova svakodnevica, ali kako mu je zakon bio za petama, tih sedamdesetih pobegao je u Italiju. Milano je tada bio centar odbeglih jugo- mafijasa. Spretni Magas je vrlo brzo i tamo stvorio svoje "drustvo" sa kojim je pljackao italijanske i austrijske radnje i banke. Surovoscu svojih oruzanih prepada zapao je policiji ovih zemalja za oko, pa je po kratkom postupku proteran u SR Nemacku.

Pravu nasilnicku prirodu iskazao je u jesen 1967. kada je zajedno sa Radetom Caldovicem Centom i Zoranom Milosavljevicem Robijom silovao jednu devojku. Osudjen je na dve godine i osam meseci zatvora, koje je odlezao u Sremskoj Mitrovici.

- On je i u Mitrovici delio svoju pravdu. Malo, malo, kad dodjem u posetu, Ljuba u samici. Ne zali se on. Ali meni se smucilo. Odem kod upravnika da pitam o cemu je rec. A on meni: "Hocete li vi da vam sacuvam sina, da izadje ziv odavde?" Normalno da hocu. "E, onda, kaze, mora da bude u samici." Ovaj Hrkac sto je nabavio eksploziv imao neke privilegije kod nekih strazara. I Ljuba je bio strasno kivan, pre svega zbog toga sta je ovaj uradio. A onda je tu bilo i nekog cinkarenja. Na kraju, Ljuba ga propusti kroz sake. Kad je dosao kuci, posle petnaestak dana, dobije kartu od jednog zatvorenika na kojoj je pisalo: "Ljubo, pricuvaj se dobro, ovaj ovde prica da ce te srediti ustase, da ti glava ne vredi ni hiljadu maraka." "Ne sekiraj se mama", rekao mi je, "ne plasim se ja da ce me ustase srediti, ako me ne srede moji", pricala je njegova majka.

Klijent Interpola

Cim je Magas izasao na slobodu marta 1971, stigla ga je prva policijska poternica zbog kradje automobila. Zato je prebegao u Italiju, a potom u Nemacku. Odatle je dovodjen na razna sudjenja u Jugoslaviju.

- E, kad su ga iz Frankfurta slali avionom u Jugoslaviju, ceo aerodrom je bio zatvoren. Tako su mu stegli lisice da je petnaest dana posle toga, kad su mi dopustili da ga vidim, jos imao modrice oko zglobova. U Frankfurt su otisla samo dva policajca po njega, a Nemci su ih pitali da li su normalni posto ih nema vise. Rekao mu je ovaj nas (Toma Ristic ) da vodi racuna kako se ponasa, jer zna sta ce uraditi. A on im odgovorio da se ne sekiraju, da je on takav samo da bi Nemcima uterao strah u kosti. Tad su ga vodili u Crnu Goru. Ceo aerodrom je bio ispraznjen, jer se, navodno, pronela vest da ce Ljubu da kidnapuju na aerodromu. A moj Ljuba, sinko, kad padne u zatvor, niko se nije setio ni pola dinara da donese za paket, a kamoli da ga kidnapuje. U stvari, spremali su se Crnogorci da ga likvidiraju - tvrdi Rosa Curcic.

Magas se nastanio u Frankfurtu, gradu banaka i biznisa, sa mnogo Jugoslovena "na privremenom radu". Centar njihovog okupljanja je bila kafana "Dzuboks Dzambo Dzet". Kafanu "Baj Ivo" je demolirao kada mu je gazda rekao da vise ne dolazi, jer on ne prima Srbe. U diskoteci "Kupe" Ljuba Zemunac je radio aprila 1974. godine kao izbacivac nepozeljnih stranaca. Gazdi Hokiju bili su, pored Nemaca i Jugoslovena, pozeljni samo Amerikanci. Posle toga ga je angazovala i diskoteka "Cug", jer kraj Ljubomira Magasa niko nepozeljan nije mogao da udje.

Ubrzo ga je frankfurtska policija evidentirala kao izvesnog Tomislava Spadijera koji predvodi grupu lica specijalizovanih za teske kradje, ali i za druga krivicna dela. Navodni Spadijer, u stvari Magas, ni ovoga puta nije dugo bio na slobodi. Sredinom juna 1974. uhapsen je pod sumnjom da je na podrucju Frankfurta vrsio iznude, pretnje i da je u tuci ozbiljno povredio jedno lice. Savezni sekretarijat za pravosudje nase zemlje zatrazio je septembra 1974. godine od nadleznih organa SR Nemacke da odobre ekstradiciju Magasa, kako bi mu se sudilo u Beogradu zbog silovanja na Zvezdari. Pravosudni organi Nemacke dugo su razmatrali zahtev za ekstradiciju, a krajem decembra 1974. godine poslali su, za jugoslovenske sudske organe, potpuno neocekivan i neobjasnjiv odgovor. Zahtev za ekstradiciju se odbija, jer u sudskim materijalima nije precizno naveden opis krivicnog dela silovanja za koje je Magas okrivljen. Nadlezni jugoslovenski organi smatrali su da je ovaj odgovor u stvari izgovor i da nemacki organi ne zele da izruce Magasa. Razvoj dogadjaja poprimio je neocekivani tok kada je Interpol Nemacke obavestio da se Ljuba Zemunac jos nalazi u Frankfurtu i da pravosudni organi Jugoslavije mogu ponovo da podnesu zahtev za ekstradiciju. Novi zahtev je vrlo brzo podnet nemackom pravosudju. U medjuvremenu, Magas je maja 1975. godine ponovo uhapsen u Frankfurtu zbog falsifikovanja isprava, kradja i voznje bez vozacke dozvole. Ovog puta je koristio isprave na ime Dusko Hudjec.

Sredinom septembra 1975. Interpol Nemacke porucio je jugoslovenskim kolegama da je ekstradicija odobrena i da Magas moze biti preuzet na aerodromu u Frankfurtu, radi sprovodjenja u Beograd. U obavestenju je posebno naglaseno da je Magas veoma "naprasit" i opasan i na to treba obratiti paznju prilikom sprovodjenja.

Devetog oktobra 1975. godine, u policijskoj stanici na aerodromu u Frankfurtu gde je Magas trebalo da bude preuzet, vladala je prava uzbuna. Prilikom sprovodjenja Ljuba je demolirao jednu "maricu", a zatim i dve celije u policijskoj stanice na samom aerodromu. Od zgrade aerodroma do aviona JAT-a, vezanog Magasa, sprovelo je osam policajaca sa automobilima. Pred avionom ga je sacekao inspektor Toma Ristic, sam, i odveo ga za Beograd.

Okruzni sud u Beogradu ga je osudio zbog silovanja na cetiri godine i sest meseci zatvora. Posle tri godine pusten je sa izdrzavanja kazne i vrlo brzo se vratio u Frankfurt. Na osnovu zahteva Okruznog suda iz Titograda i saglasnosti Saveznog sekretarijata za pravosudje, januara 1980. godine, preko Interpola, raspisana je nova medjunarodna poternica za Magasem. Tada je u Frankfurtu ziveo pod imenom Djovani Andjelis. Ekstradicija je ponovo izvrsena avionom, 20. februara 1981. godine i Magas je priveden u pritvor Okruznog suda u Titogradu. Prvostepenom presudom osudjen je na pet godina zatvora zbog silovanja. Na ovu presudu advokat Magasa je ulozio zalbu. Vrhovni sud je ukinuo prvostepenu presudu i nalozio Okruznom sudu da odrzi novi pretres. Posle dvadeset meseci, oktobra 1982. godine, Magas je pusten iz pritvora, dozvoljeno mu je da se brani sa slobode.

O svom idolu Ljubi Zemnuncu njegov ubica Goran Vukovic je govorio ne bas lepo:

- Kao klinac cuo sam za Ljubu, ali sam ga upoznao tek u Frankfurtu. Spojio nas je neki Stevan Stipic, predsednik ravnogorske organizacije, inace najveci prevarant na svetu. Falsifikovao je potvrde i dokumenta, koja je valjda dobijao od nekog glavnog cetnika iz Amerike. Stipic je i meni pravio fals pasos. Predstavljao se obicno kao cetnik. Organizacija "Ravna gora" u Frankfurtu bila je najobicnija lopovska banda.

Svakoga ko bi dosao da se uclani Stipic je prvo pitao: "Sta si sposoban da krades?" To je bilo glavno. Ako si za "sanu" ili nesto vece i opasnije. On sam bio je "sanista". Sanirao je i pravio lazne cekove, odgovarao je za razne prevare i bio je registrovan kod Interpola.

Ljuba Zemunac je figurirao kao zamenik Stevana Stipica u organizaciji "Ravna gora" u Frankfurtu, a prakticno bio je njen operativni vodja. Sastali bi se obicno Slobodan Savic Cane, braca Soskic, Stevan Pantic, Ljubomir Magas, Vlajko Pajkovic i drugi, da se dogovore sta gde treba da se opljacka. A "Ravna gora" je nominalno bila politicka organizacija, osnovana da se bori protiv jugoslovenskog komunistickog rezima. Izdavala je redovno i svoj list. Ljuba Zemunac cak nije bio ni sef podzemlja, vec je samo lutao i nalazio gde sta ima da se pokrade, dok je Stevan Stipic nalazio ko ce to za njih da uradi. Evo, kako su delili. Bio je neki Andrija u "Ravnoj gori", Voji Pajkovicu je prodao ceo butik za sto maraka, po odelu, iako ne moze nigde u svetu da bude odelo za sto maraka. Ili, dovedu drugoga i za stvari koje mogu da se bez problema prodaju za trideset hiljada maraka daju mu pet hiljada, a sebi stave onih dvadeset i pet hiljada u dzep. I sta je covek mogao da uradi! Nista, jer bi dobio preko nosa. Tako je tom Andriji Ljuba jedanput isterao zube. Zorana Dokolenka, sto je drzao zlataru u Nemackoj, takodje su Ljuba i Cane opljackali i prebili, da bi se on posle obesio u zatvoru.

Ljuba Zemunac je, ipak, bio siledzija. Cuo sam da nije mogao da ima normalan odnos sa zenom, dok je ne prebije. To se barem tako pricalo. Nemam razloga da ga ogovaram: ja sto sam zavrsio s njim, davno sam zavrsio. Posle njegove smrti izmisljali su kako je razne devojke branio i pomagao. To je smesno, kad i oni sami znaju da nije. Svakome je otimao pare. Mozda je imao nekoliko drugova koji su mu lezali na srcu i koje je odista voleo. Neki Rajko Likota je mogao da mu sedne na glavu, da mu kaze sta hoce. A u sustini bio je siledzija, pljackas koji svima voli da komanduje. Nijednog druga nije imao pored sebe, a da ga nije ponekad isamarao i izudarao. Svako je morao da dobije preko nosa, da bi posle bio dobar s njim. Moglo je i individualno da se pljacka, ali onda se neizbezno dolazilo s njima u sukob. Svi su morali da budu ponizni, da trce oko Ljube. Jedino sto sam se ja bio malo odvojio, a i neki moji drugovi. Stvarno jedno vreme nismo imali problema.

Ne moze mu se osporiti jedino da je bio najjaci u Frankfurtu. To bi bilo smesno, jer bio je jak kao zivotinja. Morao si - ili da ga ubijes - ili da mu priznas da je jaci!

Dosije od deset kilograma

Dosijei Ljube Zemunca, i onaj u Nemackoj, i onaj u jugoslovenskoj policiji, imaju po deset kilograma. U njemu je zatvorski psihijatar iz Spuza napisao:

"Magas je u kazneno-popravni dom u Spuzu priveden iz istraznog zatvora, nakon ekstradicije iz Nemacke, na izdrzavanje kazne 28. aprila 1982. godine zbog krivicnog dela silovanja za koje mu je u prvostepenom postupku bila izrecena kazna od pet godina, a u medjuvremenu je stigla i presuda na kaznu zatvora od tri meseca zbog teske telesne povrede - dela koje je pocinio u Opstinskom zatvoru u Prokuplju (dok je u aprilu 1978. godine u Opstinskom zatvoru u Prokuplju izdrzavao kaznu, Magas se posvadjao sa jednim zatvorenikom i koliko ga je "lako" udario, slomio mu je donju vilicu...)

Silovanje je pocinio u Budvi samo nekoliko dana po izlasku iz zatvora gde je izdrzavao kaznu, takodje zbog silovanja. Naime, prema sopstvenom priznanju, Magas je pre ovoga jos dva puta osudjivan zbog silovanja na kazne od dve i po i cetiri godine zatvora. Odmah nakon silovanja u Budvi Magas je pobegao u inostranstvo i vec istog meseca bio osumnjicen za ubistvo iz bezobzirne osvete, ali je postupak obustavljen zbog nedostatka dokaza. Inace, do dolaska u Spuz, Magas je bio osudjivan sest puta, a pored ostalog je ucestvovao, barem je sam izjavio i u onom pokolju u zatvoru Zabela. Vise puta je i dugo boravio u inostranstvu i od 1973. godine nosio metak u ledjima koji je zaradio u Italiji. U Beogradu je godinu dana pre toga bio ranjen nozem, imao je oziljke od uboda srafcigerom u predelu trbuha, a ranjavan je i u nogu.

Naravno, sva ta fizicka ranjavanja ostavila su i duboke dusevne oziljke. Kao moguce objasnjenje njegovog kriminalnog ponasanja svakako se moze uzeti i razruseni porodicni dom nakon razvoda njegovih roditelja kada je Ljubomiru bilo sedam godina. Vec tada on je ranjen i to je sigurno ostavilo dubokog traga u njegovoj licnosti. Ne mislim da je bio bezosecajan, ali je agresivnost, verbalna i fizicka, ogrubelost i okorelost, izbijala iz svakog njegovog gesta, postupka i izjave. Na primer, on je odmah po dolasku u karantin nasao zrtvu: zbog nekih starih racuna iz Nemacke pretukao je jednog mnogo starijeg zatvorenika od sebe kojeg je tu sreo. Nekoliko dana kasnije, krajnje vulgarno je psovao i vredjao strazara-kljucara.

U medjuvremenu, uspeo sam da sa njim obavim testiranje i dobio najneobicnije odgovore u svojoj dotadasnjoj, a i dosadasnjoj dvanaestogodisnjoj praksi: na 92 pitanja jednog upitnika Ljuba Zemunac je na sva odgovorio sa "ne". To mi je ukazalo da je rec o fanaticnom otporu - negativizmu. Uspeo sam da utvrdim stepen njegove inteligencije koji je bio u granicama proseka. Bio je recit i obrazovan iznad nivoa svog osnovnoskolskog obrazovanja - pravo cudo posto je njegovo skolovanje bilo na preskok zato sto je isterivan iz petnaest skola u Beogradu i Nisu, a u Nisu i sa zanata auto-limara.

Psihopate ne priznaju i ne trpe nikakve autoritete. Magas je, na primer, bez ustezanja rekao sudiji koji mu je sudio da "smrdi". Ispsovao me je i izvredjao pred dvojicom strazara, a kad sam rekao da postupe po propisu, on je otrcao za noz koji je uspeo da prokrijumcari i sakrije u svom lezaju. Sva sreca da sam vec bio izasao van zidina zatvorskog kruga. Posto nije stigao do mene Magas se popeo na jednu od zgrada u zatvorskom krugu i tu mitingovao sa nozem u ruci sve dok ga nisu odobrovoljili da sidje i sklopi sa njima "primirje", a meni su u upravi doma rekli da sutradan ne ulazim u zatvorski krug.

Iako je u domu kruzila fama da poseduje neverovatnu fizicku snagu, da moze odjednom uraditi po hiljadu sklekova, sutradan sam ipak usao u krug. Prosao sam u dvoristu pored Magasa, ali se on pravio da me ne vidi: "Je li, bre, Ljubo, sto ti htede juce da me koljes?", pitam ga kad ga strazar dovede.

"Juce bih zaklao i samog sebe", odgovorio mi je sasvim pomirljivo i bez trunke agresivnosti.

Dakle, bez obzira na snagu, bio je infantilna osoba. On je, do odlaska u Centralni zatvor u Beogradu na lecenje, radio kako mu je bilo volja. U Domu je silom ostvario primat vodje medju osudjenicima, ali ako se ima u vidu da je u pripravnosti pod glavom cuvao noz, moze se zakljuciti da je bio progonitelj, ali i progonjena zver - onaj koji daje, ali i prima udarce, zbog cega je, ja mislim tako, stalno morao spavati sa jednim otvorenim okom. Za psihopate vazi da su cesto natprosecne inteligencije, dopadljivi pri prvom susretu, ali se ta dopadljivost izgubi kada se vidi koliko su neosetljivi za prava i potrebe ljudi. To je vazilo i za Ljubomira Magasa."

Kafana kod kukavice

Posle povratka u Nemacku Magas se nastanio kod svog prijatelja Matovica, vlasnika restorana "Kod kukavice kod katedrale". Restoran se nalazio u strogom centru Frankfurta, blizu obale Majne, i bio je omiljeno mesto za sastajanje Jugoslovena, tacnije receno Srba i Crnogoraca. Ubrzo posle dolaska u Frankfurt, Magas je lokalnoj policiji ponovo poceo da pravi velike probleme. Savezni kriminalisticki ured iz Visbadena obavestio je da je Magas na celu vece grupe lica, koja se specijalizovala za iznude, bolje receno "reket" vlasnika jugoslovenskih firmi i restorana. U drugoj polovini juna 1983. godine u Frankfurtu je Magas ponovo lisen slobode sa jos dvadesetak saucesnika osumnjicenih da su vrsili iznude, ucene i razbojnistva u okviru kriminalnog udruzenja. Medjutim, ovoj grupi nikako se nisu mogla dokazati ova krivicna dela i obezbediti svedoci za sudjenje. Nemacka policija je tvrdila da osteceni ne smeju da prijave da im je trazen novac da bi, zauzvrat, dobili "zastitu" od Magaseve grupe. I oni osteceni, koji bi podneli krivicne prijave, kasnije su menjali iskaze, negirajuci da im je iznudjivan novac.

Jedan od retkih koji je pristao da svedoci pred sudom da je ucenjen bio je Zejnel Delalic iz Konjica, vlasnik gradjevinske firme "Siksta bau" u Frankfurtu. Pored toga sto su mu trazili novac za zastitu aprila 1983. godine u jednom mestu kod Frankfurta, clanovi Magaseve grupe su pretukli Delalica i njegovog prijatelja. Nemacka policija je cuvala mesecima Delalica, garantujuci mu licnu bezbednost, s obzirom na to da je trebalo da bude, prakticno, jedini svedok optuzbe u krivicnom postupku protiv Magasa. Nije razjasnjeno kako je i zasto doslo do toga, da je bas tada jedne noci finansijska i poreska policija obavila iznenadnu kontrolu poslovnih knjiga u Delalicevoj gradjevinskoj firmi. Utvrdjeno je da je Delalic zaposljavao "na crno" veliki broj radnika iz Jugoslavije i da je, samo na ime neplacenog poreza, ostetio kasu nemacke drzave za oko dva miliona maraka. Da bi izbegao hapsenje, Delalic je hitno pobegao iz Frankfurta. Tako je tuzilac ostao bez jedinog svedoka, koji je pristao da svedoci da je bio ucenjen od Magaseve grupe.

Ovaj slucaj je potvrdio da je Magas vrlo cesto ucenjivao vlasnike firmi i lokala, koji su u poslovanju krsili nemacke propise, znajuci da nece smeti da ga prijave, jer bi na taj nacin navukli na vrat stroge poreske i druge organe. Interesantno je da je Delalic 1997. okrivljen da je 1992. godine i kasnije na podrucju Konjica pocinio ratne zlocine nad civilima srpske nacionalnosti, i upravo mu je u toku sudjenje pred Medjunarodnim sudom za ratne zlocine u Hagu.

Tako se na frankfurtskom asfaltu zavrsio zivotni put Ljubomira Magasa, Ljube Zemunca, coveka koji je za zivota postao legenda. Jednom prilikom visoki nemacki policajac, koji je godinama ratovao sa Ljubom Zemuncem, rekao je jugoslovenskim kolegama:

- Znate, covek tako ogromne energije uspeo bi u svakoj oblasti zivota. On je sam izabrao ovakav zivotni put.

Zbog velikog broja nasih gastarbajtera Frankfurt je u SR Nemackoj i bio i ostao glavna jazbina jugoslovenskih kriminalaca. Ljuba Zemunac je tu samo ponekad svojim "podvizima" uspevao da se vine u vrhove nemackog podzemlja u kome caruju Jevreji i Nemci. Sredinom 1974. formirao je svoju bandu sa zeljom da obezbedi stalna primanja od naplate "takse za zastitu" jugoslovenskih gastarbajtera i ugostitelja. Nemacka policija nije to nameravala da tolerise, pa ga je vise puta hapsila. Vremenom je postajao nervozniji. Napadao je banke i prodavnice u gotovo svim zemljama Evrope. Zbog svojeglavosti je bio je nepozeljan saradnik evropskih razbojnika, a i nemacka policija ga je svakim danom sve vise kinjila i hapsila ga cim bi se nesto dogodilo. Zato je poslednjih sest godina Ljuba Zemunac provodio u Visbadenu sa svojom prijateljicom Ivonom. Bila je to, posle nekadasnje supruge i sina u Zemunu, druga velika Magaseva ljubav. Opet se vratio boksu i, naizgled, mirnom zivotu. Dan je provodio u futingu, gimnastici, setnji sa pudlicom i u jurnjavi svojim crnim "mercedesom". Poslednji veci okrsaj Ljuba Zemunac je imao 1984. godine, kada je na plocniku Frankfurta ostao da lezi Goran Vukovic, alijas Vlada Lukic.

Taj napad ga je kostao glave. Godine 1985. Ljuba Zemunac, bokser CSC, poznatiji kao Lupo optuzen za pokusaj ubistva Vlade Lukica, to jest, Gorana Vukovica i Borisa Petkova, odnosno Zeljka Vukadinovica. Na sudu su se pojavila 43 svedoka zbog kojih je Magas ostao nekaznjen. Goran Vukovic ocigledno nije bio zadovoljan ovakvim deljenjem pravde, pa je uzeo mac u svoje ruke. Vece pre napada na Ljubu Zamunca, prica se, galantno je obecavao da ce se napokon obracunati sa "bosom". Otuda i tvrdnje da je ubistvo planirano, a po nekima cak i namesteno, jer su ga navodno, narucili nemacki mafijasi. U svakom slucaju, Ljubomir Magas, zvani Ljuba Zemunac, sa dva metka je otisao u istoriju jugoslovenske i evropske kriminalistike, a na njegovo mesto dosao je mladi Goran Vukovic. Za ubistvo Ljubomira Magasa Goran Vukovic je od nemackog suda dobio sedam godina zatvora. Odlezao je pet godina i potom dosao u Beograd, gde je postao vodja vozdovackog klana. Ubijen je iz zasede sredinom decembra 1994. godine pred Jugoslovenskim dramskim pozoristem, usred Beograda. Njegovi likvidatori do danas nisu pronadjeni.

01.08.2006.

OSVAJANJE EVROPE

Jugoslovensko podzemlje se radjalo pedeset godina iz beogradske materice. Zitelji tog prizemnog i suvorog sveta bili su, uglavnom, mladici prepusteni sebi, koji su ponikli u Beogradu ili su kroz njega samo projurili. Zajednicko svima njima je bilo da zive na ivici ili ispod zakona, ne bi li opstajali na balkanskoj i evropskoj vetrometini. U potrazi za avanturom, ali i za zivotom, gazili su putevima koji su ih vodili od kuce u beli svet, a potom vracali ovamo. Neki su Beograd napustali kao dobrovoljci, neki kao begunci, pojedini kao izgnanici, sa pravim ili laznim pasosima, najcesce i bez njih. Vecina njih uspela je da osvoji i zaprepasti uplasenu Evropu. Vracali su se ponekad kuci kao junaci dana, kao zarobljenici medjunarodnih cuvara reda, ali i kao nasminkani lesevi.

Taj proces je imao svoju ne samo socijalnu vec i politicku notu. Kao sto je Zapad pruzao utociste jugoslovenskim politickim emigrantima,tako je primao i ove iz podzemlja. Njihovo prvo skloniste je bio Pariz, zatim Milano i Frankfurt, pa Bec, Amsterdam, Stokholm, a danas su to Moskva, Atina, Budimpesta, London. Sve do sredine osamdesetih, kada je Jugoslavija odigrala svoju poslednju ulogu Trojanskog konja u hladnoratovskom filmu, Evropa je trpela nase delinkvente. A onda, kada su na Starom kontinentu shvatili da se SFRJ raspada i da od nje vise nema vajde, preko noci je odlucila da ih vrati u otadzbinu. Tada je u Frankfurtu beogradski momak Goran Vukovic, uz saglasnost nemacke policije, ubio Ljubu Magasa, legendarnog kuma svih jugoslovenskih kumova u Evropi.

Od tog trenutka istorija jugoslovenskog podzemlja se deli na vreme "pre i posle Ljube Zemunca". U prestonicu su pristigli profesionalni otimaci tudjeg blaga, reketasi, batinasi i revolverasi, dileri, pa i likvidatori, koji su se udomili kao velike patriote i novi narodni heroji kod svojih politickih patrona. Tako je povratkom familije tvrdih momaka i Beograd napokon dobio svoje podzemlje. Najsurovije na svetu, jer je njegov prepoznatljiv znak bila nenajavljena smrt.

Zastrasivanje Pariza

Jugoslovensko podzemlje iza Drugog svetskog rata radjano je u krilu politicke i ekonomske emigracije, koja je, bezeci od Tita, nasla utociste, prvo u Zapadnoj Evropi, a potom i u Americi. Tamo gde su politicki begunci sebi nalazili jatake ubrzo su se nasli i odbegli jugoslovenski delinkventi, koji su izbegavajuci zakone, trazili sebi skroviste po zapadnim budzacima. Neki su jednostavno jos kao deca, tek zamomceni, sisli u taj jugoslovenski kal gde su kalili svoju mladost. Mile Ojdanic, zvani Crni bio je velegradski decak koji je skupo platio cenu slave svog oca, oficira JA. Stideci se vlastitog sina, jer je voleo fudbal, otac je Crnog pedesetih godina poslao prvo u KPD Krusevac, zatim na Goli otok i u beogradski Centralni zatvor. Tamo je upoznao Branka Stojanovica Banga, Mileta Pavlovica Tarzana iz Arandjelovca, Slobu Kusovca, zvanog Biba. Za nedoraslog mladica to je bila prvoklasna skola kriminala, koju su prolazile generacije i generacije nestasnih i neustrasivih. Prolaz kroz popravne domove i zatvore bio je najbolja preporuka za ulazak u drustvo prvoklasnih beogradskih mangupa. Mile Ojadnic je imao srecu da u Beogradu upozna Stevicu, Rusa, Maleta, bracu Miljanic, Gulivera, cuvenog rvaca Citakovica, Batu Kamenog, bracu Cerovic, Slobu Boskovica. Crni o njima kaze:

- To su bili pravi mangupi, vaspitani, fini. Slusali su svoje roditelje, ali su na ulici bili zestoki. Tukli su se pesnicama, to je bilo njihovo glavno oruzje. Druzili su se, delili su i dobro i zlo. Mnogi od njih su kasnije i fakultete zavrsili i postali ozbiljni ljudi!

Beogradski "asfaltas" Dusko Dule Milanovic seca se da je jos pedesetih beogradska porodica besprizornih bila izdeljena na regionalne grupe:

- Tada se tacno znalo ko je najaci u gradu. Tukli smo se rukama i borbe su uvek bile fer. Glavni snagator je bio Citakovic, koji je i uveo te fer batine u praksu. Pored njega jaki su bili i Sloba Globus, Bojan, Buca Al Kapone, svi iz Sarajevske ulice. Od mladjih, na pesku oko Save, trenirali su boks Ljuba Zemunac, braca Soskic, Centa i Masa iz Zemuna.

Dusan Knezevic iz Sarajevske ulice je visio na Mostaru oko bioskopa "Zelengora". Prodavao je mleko i svercovao se u salu da gleda filmove o Al Kaponeu. Zato je brzo i dobio nadimak Buca Al Kapone. Jedan od takvih mladica bio je i Petar Grujicic, sin policajca i kasnije ratnog zlocinca Radana Grujicica. Kada je prebegao u Ameriku, inspektor Radan Grujicic je dobio svu policijsku arhivu i sve sto je i sam znao i video ustupio CIA. Zauzvrat je dobio lazni identitet na ime Marko Jankovic i obecanje da nece biti izrucen Jugoslaviji i komunistima koje je isledjivao. Njegov sin Petar je jos u Beogradu upoznao ulicne vodje Milosa Milosevica, Stevicu Markovica, Mileta Kopanliju, Bikicu Prokica, Batica Cakica, koji ce slavu podzemlja doziveti tek u Parizu. Svi su oni francusku karijeru zapoceli kao ulicni fotografi, ali je samo Petar Grujicic postao profesionalac sa kamerom. Ispred Ajfelove kule, Trijumfalne kapije, na Jelisejskim poljima, ispred crkve Notr Dam, ovi zaludni Beogradjani su slikali americke turiste, obecavali da ce im slike sigurno poslati u SAD za dolare koje su dali. A bili su, zapravo, majstori da pociste pariske luksuzne stanove od suvisne raskosi.

Prijatelji Alena Delona

Sve je pocelo u Beogradu kada se glumac Alen Delon, posle dolaska iz vojske iz Indokine, 1958. godine, nasao sa ovim mladicima u Beogradu na snimanju filma "Marko Polo" i potom "Mihajlo Stogov". Oni su bili statisti, vec dokazani tvrdi momci u ulicnim tucama i spektakularnim skokovima sa Savskog mosta. Milosevic je bio afirmisani kaskader i glumac pocetnik. Pricalo se kako Milos Milosevic, Alen Delon i Perica Slovenski imaju previse simpatija medjusobno kao muskarci. Oni su za njega bili nesto sasvim drugo: mladi, lepi i marginalci. Stevan Markovic je, na primer, bio rodjen 10. maja 1937. godine u Beogradu. A Alen Delon je imao dvadeset dve godine, bio je zgodan, ali pomalo feminiziran muskarac. Poticao je iz siromasne porodice, radio je po Parizu kao raznosac peciva, opranog rublja i paketa. U tom sedamnaestogodisnjaku istoricar i muski plejboj Filip Erlanze je video karakternog glumca i uveo ga u svet filma, ali i pariskih orgija. Iz Beograda glumac Alen Delon za sobom dovodi prvo svog hrabrog dublera Milosa Milosevica. Dao mu je posao telohranitelja. Ljubomoran zbog Milosevicevog uspeha, Stevan Markovic, njegov prijatelj krece 16. oktobra 1958. ilegalno za njim u Pariz kod Alena Delona. Da bi dobio francuske papire, zatrazio je politicki azil, ocrnio vlastitu otadzbinu i vec 1. novembra 1958. postao francuski drzavljanin. Kod Delona novi momak Stevica Markovic dobio je posao potrcka.

Naseljavali su se kod Delona u Parizu, jedan po jedan, kao pravi muski prijatelji. Ludovali su po barovima "Terazije", "Mazcestik" i "Ruski car". Pesnicili se, prebijali i ubijali boga u svakoga ko se muvao oko Alena Delona. Bezbroj puta su hapseni i zatvarani zbog tuca, kradja, varanju na kocki i neurednih isprava. Misko Milosevic je bio zadovoljan sto je lepo ziveo od toga kad bi isprebijao svakoga ko bi ruzno pogledao Natali Delon, Alena Delona ili njega licno. Voleo je da pravi skandale, a najsrecniji je bio, kako tvrdi Milomir Maric, dobar poznavalac srpskih svetskih muvara, "kad bi prdnuo i usmrdeo kakav blazirani krem parti."

Tada su obojica otkrili cari mlade Francuskinje rodjene u Maroku, koja je svoje pravo ime Francis Kanovas promenila u Natali Delon. Pre toga je bila Miloseviceva i Markoviceva ljubavnica, pa su se obojica nasli suvisnim u kuci Alena Delona.

Kobna sudbina Milosa Milosevica, prvog Delonovog jugogorile, stici ce u Holivudu, jer je tamo nasao groznu smrt u jednom od kupatila vile Mikija Runija. Umro je zakljucan u kupatilu, izbatinan, ostavljen sam i nemocan. Bilo je to na Beverli Hilsu 1966. godine. Milos Milosevic je dovezen u Beograd americkim avionom PAN AM kao paket sa drobom. Prevoz njegovih posmrtnih ostataka platio je Alen Delon. Ista "firma" je uskoro dopremila na Surcin i drugi limeni sanduk, u kome se nalazio izvesni Kirce Popceski, Milosevicev intimus i poverenik, koji je, navodno, stradao od udara struje.

Upraznjeno mesto u Delonovoj blizini zauzima tada najslavniji od svih gorila Stevan Markovic, koji ce, mrtav, postati okosnica "afere stoleca", koja je uzdrmala temelje Pete republike. Markovic je usmrcen batinama, nadjen na djubristu Elankura, spakovan u veliku najlonsku kesu, u kakvima se prodaju jogi-duseci. Izmrcvareno telo je 1. oktobra 1968. godine nasao klosar Zan Aro. Obdukcija je pokazala da se u Markovicevoj glavi nalazio metak, malog kalibra, kakav koriste francuski policajci. Istraga o ubistvu Stevana Markovica, tada vec poznatog i kao prijatelja porodice Klod i Zorza Pompidua, koji je 1968. bio prvi covek Francuske, trajala je deset godina, kako u Parizu, tako i u Beogradu. Slucaj je zatvoren kao "neresen".

Neposredni osumnjiceni za ubistvo Stevana Markovica, stanara poznate adrese ulice Mesin broj 8, prijatelja porodica Pompidu i Delon, bio je izvesni Fransoa Markantoni, korzikanski gangster, kum Alena Delona. On je oslobodjen posle laznog svedocenja Borivoja Ackova, koji je do 2. maja 1992. ziveo u Jugoslaviji, potpuno se odrekavsi nekadasnjeg nacina zivota. Popularni Bob je krunski svedok nevinosti porodica Pompidu i Delon, i oruzje u rukama osoba od najveceg francuskog drzavnickog poverenja. Umro je u cetrdeset devetoj godini zivota na Kopaoniku, kada je potegao pistolj na sebe, koji je, posle gusenja sa Aleksandrom Vujisicem, nehotice opalio. Knjigu svojih memoara nije stigao da objavi.

Kad pas ujede gospodara

Poslednji je zivot izgubio Uros Milicevic, koga su ubice tesko ranile, a potom ostavile bez ventilacije u sobi bez prozora. Zlocin se dogodio u Briselu, u ulici Staljingrad.

Srbe, beogradske momke, posvadjale su njihove zajednicke zene Romi Snajder i Natali Delon. Stevica Markovic je ubijen. Nadjen je sa sopstvenim penisom u ustima na pariskom djubristu Elankur. Bila je to osveta zbog seksualnih orgija sa Klod Pompidu, zenom francuskog predsednika Zorza Pompidua. Jedan drugi ucesnik zbivanja, Uros Milicevic, dete iz beogrradske bolje kuce, tvrdio je kako poseduje dokumente kojima se dokazuje da je Markovic likvidiran kao vlasnik albuma fotografija "ruzicastog baleta", ili srpskog grupnjaka, ciji je ucesnik bila i supruga Zorza Pompidua, tada predsednika francuske vlade. Ovu optuzbu nikada nisu prihvatili zvanicni organi istrage, uprkos svedocenju Aleksandra Markovica, brata ubijenog Stevana, da je u stanu Alena Delona bio na veceri sa Pompiduovima i - gangsterom Markantonijem. Ipak, general De Gol je "diskretno" smenio Pompidua. A Uros Milicevic je zato ubijen 1972. godine u Briselu, kao navodna zrtva obracuna u cetnickom emigrantskom podzemlju, no na nacin cija "suptilnost" upucuje na drugu stranu: izubijan i upucan, ali jos ziv, Uros je po najstrasnijoj letnjoj zezi ostavljen zakljucan u stanu bez prozora i iskljucene ventilacije. On je bio od najranijih dana histericna, labilna osoba, patoloski mitoman. Pored pomenutog Ackova, preziveli iz "afere stoleca", opet je jedan Milos Milosevic, zvani Misa Slovenac.

Beogradski momci su skupo platili zabludu da su veci mangupi od Alena Delona. Posle serije misterioznih ubistava njegovih beogradskih prijatelja, toboznjih telohranitelja, Alen Delon je cinicno rekao:

- Sta tamo, na Balkanu, rade sa psom kad ujede gospodara?

Francuska policija je mesecima tragala za izvesnim legionarom iz Jugoslavije, poznatim po imenom Voja Zivac, koji se na Stevicinom grobu zakleo da ce ga osvetiti i ubiti Delona. To se nikada nije dogodilo.

Sin Radana Grujicica, fotograf Petar Grujicic, preziveo je jugoslovensku cistku u Parizu zato sto je pristao da bude nesto drugo, umetnik. On se, doduse, u Sen Tropeu cesto svadjao sa Brizit Bardo, ali zbog toga nije izgubio glavu.

Avanturu sa glumcem Alenom Delonom nisu preziveli cetvorica njegovih "gorila": Milos Milosevic i Stevica Markovic, Kirce Popcevski i Uros Milicevic. Sabrija Zulfikarpasic se smirio i preuzeo unosne poslove strica Adila. Nenad Matijasevic je postao milijarder, trgujuci naftom, dok je Misa Slovenac postao ugledni njujorski biznismen. Kosta Konj se ozenio naslednicom svih francuskih dizalica madam Potem. Zorz Jablan je lanac svojih kockarnica prosirio cak do Floride i Kinsase. Bikica Prokic jos pomalo slika. Bata Cakic je umro bogat. Steva Japanac, sin snajdera iz Beograda, zivotario je u Parizu sve dok na Jelisejskim poljima nije upoznao jednu japansku turistkinju. Ispostavilo se da je to naslednica, cerka vlasnika cuvene imperije "Cucumi", vredne trideset pet milijardi dolara. Steva je odmah uspeo da pokvari skromnu Japanku. Vodio ju je po kockarnicama i kod nje podsticao razmazenost. A kada joj je bilo dosta izivljavanja, ostavila je Stevi ime - Japanac i nekoliko stanova u Parizu. Ali, nas Steva je vrlo brzo postao ono sto je i bio - zapusteni pariski klosar kome bukvalno niko nije verovao da je na kocki zaista spiskao basnoslovan miraz.

Dule Milanovic, koji je u Francusku dosao preko Italije, bavio se dzeparenjem i otimanjem tudjeg blaga, ali je prestao kada je shvatio da je druzenje sa beogradskim "gorilama" opasno po zivot. U Parizu se ozenio Francuskinjom i dugo radio kao krojac. Danas je opet u Beogradu i kao veteran beogradsko-pariskog podzemlja zivi od francuske penzije.

I posle svega sto se dogodilo Delonovi nisu mogli bez Jugoslovena. Alenov sin Antoni je godinama drugovao sa izvesnim Markom Milovim, koji mu je bio novi "gorila". U jednoj raciji pariska policija je kod njega nasla pistolj kakav su u svojim pljackama koristila dvojica najvecih kriminalaca Stiv i Sulak.

Stiv i Sulak

Radisa Jovanovic Stiv je bio momak iz Leskovca. On je dete provincije, rodjeno u nekom selu kraj Leskovca ili kakvog slicnog grada. Zabuna oko njegovog pravog imena, kada je u njemu, tada Radisi Jovanovicu (i mrtvom), jedan povratnik iz inostranstva prepoznao svog sina Novicu Zivkovica, samo je pravi odraz velike smutnje i haosa, koji su zahvatili mnoge sezdesetih i sedamdesetih godina. Rodjen kao Novica u braku pred raspadom, Stiv je postao Radisa kroz razne interporodicne transakcije, gde su mu ujaci igrali ocuha, ili obratno, ko ce ga znati. Sulak je takvom mladicu otkrio "svet", izvevsi ga iz mraka na svetlost Francuske.

Stivovo decastvo nije bilo ni bolje ni gore nego mnoge dece jugoslovenskih radnika u Francuskoj. San mu je bio da postane glumac. Kada je cuveni francuski reziser trilera Lotner snimao film "Profesionalac", sa Zan-Pol Belmondom u glavnoj ulozi, Stiv je igrao jednu od zapazenijih epizodnih uloga: bio je u tom filmu policajski inspektor! Pomocu fotografija iz tog filma policija je uspela da ga identifikuje. U svim poternicama je registrovan kao "Radisa Jovanovic alijas Novica Zivkovic, zvani Stiv".

Sa prijateljom Brunom Sulakom, zvanim Legionar, pljackao je najbolje obezbedjene banke. U tim poduhvatima, prica Grujicic, primenjivao je cuda tehnike, ukljucujuci radio-stanice, radare i specijalne naprave za neutralisanje alarmnih uredjaja. I dok ga je jurila citava Francuska, Stiv je u filmu spokojno, kao dzentlmen-provalnik, glumio policajca koji hapsi prestupnika Zan-Pol Belmonda. A onda je sa Sulakom krenuo u svoju poslednju avanturu. Iz prodavnice Kartijea, na kanskoj Kroazeti, odneli su neopazeno nakit vredan sedam miliona dolara. Otisli su u Buenos Ajres, ali su se tamo kratko zadrzali, jer im se nije svidela klima. Krenuli su kuci, ali je Sulak uhapsen u Bujonu, na spansko-francuskoj granici, u ukradenom BMV-u i s laznim jugoslovenskim pasosem u dzepu. Stiv i njegovi pajtasi Pjetro i Valter su ga oteli iz voza, stavljajuci lisice ceti policajaca koji su ga sprovodili u zatvor.

Kada je Sulak, kao "francuski neprijatelj broj jedan" ponovo uhapsen, Stiv je iznajmio helikopter da ga izbavi. U svom poslednjem pokusaju da "gazdu" izvuce iz zatvora, prelazi preko svih Sulakovih upozorenja. Ne samo sto se laca problematicnog plana sa upadom u zatvor helikopterom, koga su drugari pokupili iz nekih novina i drzali u rezervi, nego, sasvim amaterski, letelicu iznajmljuje na aerodromu Bordo-Merinjak, u neposrednoj blizini zatvora u Gradinjanu. Policija nije mogla ostati slepa na ovaj izazov, i 11. marta 1984. godine Stiv gine u zasedi. Cuvsi za Jugoslovenovu smrt, Sulak je, navodno, plakao kao malo dete, izjavivsi da je i on takodje umro na aerodromu Merinjak:

"Vasa je pravda ruke uprljala krvlju, dok su njegove i moje ruke, jednako kao i nasa savest, potpuno ciste."

Ostavsi bez potpore Stiva Jovanovica, Bruno Sulak uspeva da zavrbuje dvojicu visokih zatvorskih sluzbenika. Njegov dobro smisljeni poduhvat bekstva zavrsava tragicno 25. marta 1985. godine, kada, otkriven "na putu kuci", Sulak dozivljava smrtni pad sa visine od sedam metara. Nadjen je sa prakticno izlomljenim svim kostima - sto upucuje na sumnju da je zapravo ubijen. "Pari mac" ga je ispratio clankom "Zbogom, prijatelju!"

Bruno Sulak nije bio Jugosloven. Rodjen je Sidi Bel-Abesu, u Alziru, 1955. godine. Njegova majka Marsela je Francuskinja, a otac Stanislav Poljak i nosilac Ordena Legije casti. Bruno je imao trinaest godina kada se doselio u Marsej. Nesto pre mature prijavio se u vojsku, u mornaricku pesadiju. Posle vojske pomaze ocu, koji radi u bifeu na zeleznickoj stanici. O tome i pise u svom dnevniku: "...Stanislav je bio vec star, a i stare rane su ga sve vise bolele (kao legionar izgubio je ruku u Indokini). Ja sam mu pomagao, ali sam vec tada znao da necu kao budala dugo raditi za male pare. Napravicu mnogo novca, na gomile..." I napravio je: slika Van Goga - 28 miliona franaka, prodavnice "Kartije" u Parizu - 14 miliona franaka, "Montenj" - 27 miliona maraka, "Bresi" - 21 milion, "Feret grej" - 18 miliona i, najzad, Kan - 45 miliona franaka.

Sa bratom Denisom je bio u Legiji stranaca, gde Bruno postaje strucnjak za radio-veze i najbolji padobranac u takozvanoj "tehnici slobodnog pada". O tome je pisao: "Oborio sam svetski rekord! Zeno, shvatas li - svetski rekord!" Bruno je dezertirao iz Legije, mada to porice u svojim pismima, navodeci: "...Zakasnio sam samo pet minuta, a za to vreme moja jedinica je prebacena u Zair..."

Lopov - dzentlmen

Bruno Sulak je bio lopov dzentlmen: naime, nikada nikog nije povredio u svojim pljackama, iako je uz sebe uvek nosio "magnum 357". Mnogo je putovao i mnogo citao, a iz zatvora je pisao za vise francuskih listova.

Sulak je, naime, demantovao da je Poljak ili Jugosloven. Bio je Francuz u Alziru. Porodica je zivela u Marseju kada se Bruno pridruzio mornarickoj pesadiji i, zbog nekog bezazlenog incidenta, prvi put dospeo u zatvor. Otkriven je slucajno. Kada je uhapsen zbog dezerterstva, policija u prtljazniku njegovog automobila otkriva oruzje i novac za koji se lako ispostavlja da potice iz pljacke jedne velike samousluge. Biva osudjen na visegodisnju robiju, ali u zatvoru provodi samo sest meseci, pobegavsi odatle na najklasicniji moguci nacin, prestrugavsi resetke na prozoru celije i prebacivsi se preko tamnickog zida uzetom nacinjenim od krevetskih carsava. Sledeci period koji provodi na "slobodi" jeste po svemu najznacajniji u njegovom zivotu. Usavrsava svoj "stil" rada u pljackanju, koji bi se mogao sazeti u definiciju "maksimum galame - minimum nasilja", stvara sopstveni mit kriminalca-dzentlmena, "novog Arsena Lupena", pocinje da pise, opisujuci uglavnom neljudske uslove zivota u francuskim zatvorima, zblizava se sa manekenkom Talijom, sa kojom ce dobiti i dete, i - mota se oko filmskih krugova, sa zeljom da jednog dana postane asistent rezije.

Veruje se, naime, kako je ovaj gangster samo jednom u zivotu upotrebio oruzje (1961), pucajuci na - De Gola:

"Nisam ga mogao promasiti da sam ga hteo ubiti. Ali sam pucao samo radi zadovoljstva."

Begunac od kuce, padobranac u Indokini, oasovac u Alziru, zatvorenik na ostrvu Re, Spaljeri je "u istoriju" definitivno usao 19. novembra 1976. godine, pomenutom pljackom u Nici, o kojoj je Hoze Djovani snimio film "Kanali raja", a Melvil je parafrazirao u uvodu svog remek-dela "Zaca" (gde je - gle cuda! - anticipirana i "metoda" napada na voz, kojom su se kasnije posluzili Sulak i Stiv), filma cijeg glavnog junaka tumaci - Alen Delon.

Sa nepunih dvadeset godina, ne znajuci jedan za drugoga, Sulak i Stiv cesto gostuju po francuskim zatvorima izdrzavajuci manje vremenske kazne. Dok Stiv simulira ludaka i izigrava zatvorskog "kaida", Sulak, ne veliko zaprescenje svoje porodice, odlucuje da se prijavi u Legiju stranaca! Sa Drugim padobranskim korpusom odlazi u Kalfbi. Posle nekoliko meseci dobija prvo odsustvo koje provodi sa roditeljima u okolini Bordoa, a poslednji dan i noc u Parizu, gde se u jednom kafeu ispod Monmartra upoznaje sa Stivom, tada jos sitnim kriminalcem kakvih je Pariz prepun. Posle burno provedne noci Sulak se sutradan ne budi na vreme, tako da sa svojim pukom nije mogao da otputuje u Kolvezi. Od toga dana Bruno Sulak se ne odvaja se od svog novostecenog prijatelja Novice Zivkovica Stiva.

Upoznao ga je prilikom snimanja filma "Profesionalac" u kojem je Novica igrao sa Alenom Delonom. Od tada su postali nerazdvojni prijatelji i mozda je to jedan od razloga sto je francuska stampa - od komunistickog "Imanitea", do desnicarskog "Figara" - proglasila Bruna Sulaka Jugoslovenom, a njegovu grupu "opasnim jugoslovenskim gangom". Cak i kad je poslednji put uhapsen, Bruno je imao kod sebe pasos na ime Radise Savica. Pojavljuju se, zajedno i neocekivano, u mnogim gradovima Francuske. Za njima su ostajale opljackane zlatarske radnje, velika preduzeca, superxafsi: "Nikada nista nismo uzimali od sirotinje. Nikada za nama nisu ostajali ranjeni i lesevi. I nece ih nikada ni biti!"

Slava ovog tandema pocinje u maju 1982. godine, kada je Stiv, oslobodio Sulaka iz voza Monpelje-Lion, kojim je ovaj sprovodjen na jedno u nizu sudjenja, uprilicenih kao nacionalni masmedijski spektakl nakon jos jednog, "konacnog" hvatanja "drzavnog neprijatelja". Tada su od policijskih pratilaca zaplenili "kolekciju" oruzja, izmedju ostalog i revolver koji ce kasnije biti nadjen kod sesnaestogodisnjeg Antoni Delona, kao "prirodni" produzetak fatalne veze ove francuske glumacke porodice sa "gangom Jugosa".

Sledi cuvena serija pljacki draguljarnica diljem Francuske, sa "epicentrom" u Kanu, odakle iz "Kartijeove" prodavnice na Kroazeti odnose, usred bela dana, kamenja za 45 miliona franaka. U radnju su usli elegantno odeveni, sa teniskim reketima pod miskom i prvo dugo razgledali "robu", kako i prilici ozbiljnim kupcima. Tokom citave operacije roletne su bile podignute. Iz reke ljudi koji se muvaju Kroazetom mnogi su zastajali pred izlogom. Sa torbom punom nakita Stiv i Bruno su mirno odsetali jednom od poprecnih ulica izmedju Kroazete i Ulice Antib.

Mnoge pljacke su napocinili naoruzani do zuba, ali bez municije. Katkad dolazi do grotesknih situacija, koje samo pospesuju mit sto se oko njih plete. Prilikom jednog "posla" u Parizu primetio ih je dokoni prodavac iz susedne radnje, "dzentlmeni" intervenisu tako sto Stiv, sa praznim pistoljem u rukama, juri nesrecnog piljara po ulici i, sustigavsi ga, stisava njegovu "gradjansku hrabrost" sa nekoliko samara. Jednom ih iznenadjuje policija "na delu", no i tada iskazuju nevidjenu hladnokrvnost i, uzimajuci zandare za taoce, bez ispaljenog metka, napustaju mirno popriste zlocina. Da malo "olade" i putuju po svetu. Samo dva sata posle pljacke "Kartijea" u Kanu, u jednom luksuznom restoranu izmedju La Mueta i Bulonjske sume u Parizu, zazvonio je telefon. Glas sa druge strane zice trazio je jednog od gostiju, Jugoslovena "Didija". Kada je ovaj prineo slusalicu, zacula se poruka:

- Lov je uspeo. Donosimo skoljke. Pripremite vatru.

Kada bi dolazili u Pariz, Stiv i Sulak bi vreme provodili kod ljubavnica. Veci deo opljackanog novca delili su poznanicima i prijateljima u zamenu za njihovo cutanje. Policija, tako posle velike pljacke u Kanu, nailazi u podzemlju pred zid cutanja koji je "jugoslovenski klan" ispoljio. Odavno su Francuzi postavljali isto pitanje: "Zasto Sulak i Stiv nastavljaju sa pljackama kada su vec odavno stekli veliko bogatstvo?" Oni su, u svojoj narcisoidnosti, zeleli da zakorace velikim koracima u svet evropskog podzemlja. I uspeli su, posle Markovicevog slucaja, nikada se o Jugoslovenima iz podzemlja nije u Francuskoj govorilo kao tada.

01.08.2006.

ITALIJANSKA DINASTIJA MAFIJA

Jos pri kraju rata Italija je bila utociste jugoslovenskih politickih begunaca. Kao zona interesa SAD i Velike Britanije iza rata, pristala je da bude domacin i odbeglim jugoslovenskim delinkventima, koji su gotovo masovno pedesetih i sezdesetih godina nadirali preko jugoslovenske drzavne medje. Ko god je u Jugoslaviji ukrao kokosku i bio za to progonjene, nalazio je nacina da prebegne u Italiju. U toj zemlji mafije mladi jugoslovenski prestupnici su, prinudjeni da se snalaze, vrlo brzo zavrsavali ulicne skole dzeparenja, ali i zatvorske kurseve razbojnistava. Neki su stigli cak i do "Koza nostre", jer su pod njenim okriljem pljackali Italiju.

Put Dragana Malesevica u svet preko Italije je bio sladak i kratak. Rodjen je 1949. pored Radio Beograda u Hilandarskoj. Crtao je po haustorima i skitao. Sezdesetih Dragan Malesevic je bio u grupi mladica kod poznatog rvaca Citakovica, zvanog Cita. On ih je ucio borilackim vestinama, pa je tako Tapi trenirao karate, rvanje i dzudo.

- Jaci momci su tada mogli veoma ugodno da zive od svojih pesnica, a da pri tom ne prekrse zakon. U Beogradu je svaki kvart imao svoj orkestar. Mi smo na igrankama odrzavali red, prodavali i cepali karte na ulazu. Tada se nisu placali nikakvi porezi i odlicno se zaradjivalo. Najbolje su prolazili oni koji su radili u Domu omladine i to se smatralo vrhuncem "napredovanja u poslu". A na tim igrankama su se sretali "kraljevi" raznih krajeva Beograda, i igranka se nije mogla zavrsiti bez tuce. Gotovo svi iz sale su prelazili u dvoriste skole, navijalo se, padale opklade, a vrhovni sudija bio je Cita. On je, na izvestan nacin, upravljao nasim zivotima i najcesce bio inicijator tih okrsaja, a potom se trudio da sve ostane u granicama fer-pleja - pricao je novinarima slikar Dragan Malesevic.

Tapi je usao u istoriju nase kriminalistike jer je sedam godina protiv njega vodjena istraga. Drzava je odustala od gonjenja, zato sto je shvatila da Tapi i druzina nisu ostetili drzavu, niti njene podanike, vec Evropu.

- Bio sam izbacen iz sedam gimnazija. Bio sam nestasan, ali sam izbacivan zbog izostanaka, zbog putovanja. Ta epizoda mog zivota pocela je ovako. Imao sam drugara, zvao se Dragan Zivic. Njegov otac je bio mesar. On je mazn'o neke pare, pa je zbrisao u Italiju. Taj njegov sin Dragan isao je kod njega u posetu, pa kad se vratio, pokazivao mi je vozne karte do Trsta. Uzmem od njega tu kartu, potopim je u alkohol i digne se sve ono sto je pisano preko indiga. Posle toga moj drug Jova i ja kupimo najjeftiniju kartu Trst - Sezana i nazad, potopimo je u alkohol, tekst nestane a pecati ostanu. Sad smo mi ispisali original kartu za Rim da vidimo kako to izgleda. Bio sam maloletan i imao sam pasos na pasosu moje majke. Odemo mi u Rim. Putovalo se dvadeset i cetiri sata. Krenemo ujutro, gluvarimo u Rimu ceo dan i uvece sednemo u voz i vratimo se nazad bez problema. Sledece nedelje smo isli prvim razredom. Trece putovanje je bilo za Bec, ali smo morali da imamo povratne karte, to je bila kao neka garancija. Medjutim, mi u Bec ponesemo po trideset komada povratnih karata da ih prodamo. Prodavali smo prvi razred po ceni drugog razreda. Sve smo prodali.

U Becu na zeleznickoj stanici posmatrao sam zeleznicku kartu Evrope i shvatio da je najunosnija relacija za nas posao Pariz. U Parizu smo vrlo brzo stekli svoju klijentelu. Mi zakupimo jedan mali pasaz na Gar d' Lion, nadjemo jednog popa koji je imao boravak u Parizu, registrujemo to na njegovo ime, i istaknemo natpis: "Turisticka agencija za prodaju karata za Jugoslaviju". Nikom se nista ne dogodi. Tako smo 1969. godine, za Novu godinu, morali da radimo u tri smene. Zaposlili smo nase ljude koji zive tamo i oni su radili za nas. Sve je to islo preko mene. Posle smo razvili posao i u Cirihu, i Minhenu, a ja sam ostao u Parizu.

Vikend u Milanu

Posao je isao fantasticno - kaze Tapi. - Niko u Jugoslaviji nije bio ostecen. Mi smo prakticno, potkradali zeleznice najbogatijih zemalja Evrope. Zaradjivali smo i mi i putnici. Imao sam tada beli "kadilak". Provaljeni smo posle nekoliko godina "uspesnog rada", tako sto je jedan covek vratio kartu, a ljudi iz zeleznice nisu uspeli da nadju njen original, jer je bila falsifikovana. Te 1969. neki Siptar kupi cetiri karte, i pokusao kasnije da ih vrati u Zagrebu. Tada je uprava za zeleznicki saobracaj bila u Zagrebu, tu se preko matrica sravnjivalo sta je prodato, i oni ustanove da su te karte prodate samo za granicni prelaz. A bas tada samo razvili posao u Jugoslaviji - imali smo mrezu u Rijeci, Splitu i Zagrebu. Ja, medjutim, tada iz neobjasnjivih razloga u KSR u Beogradu, kupim sedamnaest pravih karata za Pariz. Policija se ukrca u taj voz, i u tom vozu pronadju 36 falsifikovanih karata. Policija je, znaci, kad sam kupio pravu kartu, dezurala u KSR i sva sreca da sam kupio prave karte. Medjutim, oni su me tada uhapsili, ali nisu imali nikakvih dokaza. Sto ce ti tolike karte? Ja im kazem da sam kupio za Cigane koji imaju malu decu.

Meni, prakticno, nista nisu mogli. Ja se nigde nisam pojavljivao, drugi su radili posao. Bio sam samo mozak ekipe. Ali, na sudjenju se dogodilo nesto neocekivano. Poredjali su nas, kako se to radi u policiji, a jedna baba je trebalo da identifikuje momka koji joj je prodao kartu. Posto nisam radio taj posao, bio sam miran i nasmejan. Kad me je ugledala, baba je skocila, pocela da me udara kisobranom i vice: "To je taj zlikovac!" Posle dva meseca, baba je umrla, pa je tako nestao jedini svedok koji je mene teretio. Posto nas Interpol nije trazio, nasi su shvatili da je besmisleno da nas progone. To je bilo 28. marta 1970. godine. Verujem da su znali o cemu se radi, ali nisu imali dokaze. Tada sam prestao to da radim, i posle toga otputovao sam za Englesku. Tako sam poceo da skitam po svetu, a u Beogradu sam upisao spoljnu trgovinu.

Da ta italijanska skola kriminala nije bila laka, govore i cinjenice da je, na primer, Rade Caldovic na pocetku svoje internacionalne karijere 1972. godine u Veroni dobio metak u stomak. U Rimu je zaglavio u zatvor. Bata Glavac je dobio dva metka u telo. Kroz Italiju su na svom putu ka Evropi protrcali kao pocetnici u podzemlju Ljubomir Magas, Rade Caldovic, Veljko Krivokapic, Slobodan Grbovic, Milan Civija, Dule Milanovic, Dragan Malesevic, Mile Ojdanic, Sava Somborac, Pera Oziljak, Marinko Magda, Zeljko Raznatovic, Djordje Bozovic. Prva stanica na tom trnovitom putu bio je Trst, zatim Rim, dok je Milano i danas omiljeno steciste jugoslovenskih avanturista.

Jedan od njih, Nikola Tripcev iz Novog Sada, jos kao dete nepoznatih roditelja, u trinaestoj godini, kada je otkrio da je usvojenik, krenuo je stranputicom. Sa jedanaest godina je pobegao od kuce. Bilo je to 1966. U dvanaestoj je bio "petlic" u bokserskom klubu "Vojvodina". Kada je naucio da udara, odvazio se da u cetrnaestoj krade automobile. Bio je omladinski prvak Vojvodine u boksu, ali i sticenih popravnih domova u Krusevcu, Novom Sadu i Beogradu. U Krusevcu je boksovao za "14. oktobar", ali ga to nije popravilo:

- Taj dom je od mene napravio kriminalca, jer je on bio srednja skola kriminala. Zavrsio sam i neki zanat, ne zato sto sam hteo vec stoga sto sam bio poznat kao bokser. Posle Krusevca bio sam reprezentativac, zamena za cuvenog Mate Parlova. Ali sve se to meni nije svidjalo. Zeleo sam da budem nezavistan i 1972. sam krenuo u Italiju. Italija je tada za mene bila "Amerika". Jedna grupa Novosadjana je otisla nesto pre mene - Ivan Lukic, Dobrimir Ilijevski Dobre, Milan Krstacevic Budavi. Krenuo sam sa jednim malim kofercetom, uvezanim u kanap. Imao sam falsifikovan pasos, pasos drugog coveka ali sa mojom slikom. Presao sam granicu i nasao se u Italiji. Nisam znao nijednu rec italijanski. Samo sam u dzepu imao adresu "Via Vitruvio", nekog trga u Milanu. Krenuo sam tamo. Sticajem okolnosti naisao sam na mesto gde se okupljaju Jugosloveni. Jedan od njih se predstavio kao Daca iz Beograda. To je bio veliki prijatelj Juse Bulica, Ljube Zemunca i Arkana. Bio je dzeparos i dobro je poznavao Milano. Upoznao sam Dragomira Petrovica Drneta, pa Borislava Vuletica, bili su mi prijatelji. U Milanu me mnogo puta spasao Stevan Kosa Pista, koga sam znao jos iz Krusevca, moj veliki prijatelj. Dobio je veliku robiju jer su mu dokazane tri pljacke banaka. Sreo sam i Dobreta. Tu me je prihvatio Ljuba Zemunac, on je bio kralj u Milanu. Znao me je iz boksa. Ja sam za njega bio dete, jer je Ljuba bio stariji od mene sest godina.

Ljubomir Magas je otisao u Italiju 1971. godine sa svojim prijateljom Dacom. Krenuli su da nabave dobru garderobu, jer su, kako rece jednom Daca, Beogradjani uvek voleli da budu lepo obuceni. Stanovali su zajedno u Milanu, ali su izlazili odvojeno u nocni zivot. Ljuba je izlazio samo sa Jugoslovenkama, a Daca i sa Italijankama. Pre njih u Milanu je bio glavni Dado Cerovic, sve dok nije presao u Djenovu. Iza njega su ostali Bole Grcic, Misa Begonja, zatim oni koje su Jugosloveni znali samo po nadimcima: Metko, Bembe i Glava Ciganin.

U to vreme, pocetkom sedamdesetih, u Milanu je bio i Bosko Vucicevic, zvani Coro ili Koko, momak sa padina Zvezdare, koji je karabinjerima zadavao velike glavobolje. I on je kao Tripcev bio dete rastavljenih roditelja, odrastao je pored macehe, jer ga je majka napustila kada je imao samo osamnaest meseci. Ta slika napustenog deteta, nikada odraslog, pratila je mnoge Jugoslovene iz podzemlja, koji su na stranputici zivota trazili svoj autoritet. Vecinu njih podizala je ulica ili posesivne majke bez muske glave u kuci. Bosko Vucicevic je skolu kriminala zavrsio u popravnom domu Knjazevac, jer je i njegova maceha mislila da je to ustanova za popravak dece. Nije ni slutila da u takvim zatvorima decaci postaju nekontrolisani muskarci.

- Bosko je u domu zavrsio osnovnu skolu, zatim bravarski zanat, nikada se kao covek nije popravio, jer je posle Knjazevca bio u Negotinu i Nisu. Iz domova se vratio kao kriminalac, jer je u njima naucio sve sto ne valja. Krenuo je nizbrdo i bilo je kasno da ga zaustavimo. Dzepario je, krao automobile, govoreci: "Tata, ja uzimam od bogatih, siromahe ne diram!" Vremenom je postao majstor za prerusavanje i bezanje iz domova i zatvora. Istrgao se jednom miliciji u Zagrebu i preko Kopra pobegao u Italiju - seca se njegov otac Milen Vucicevic.

Coro je bio isuvise nervozan momak. Zeljan brzog uspeha na milanskom asfaltu, krajem 1973. godine je sa Aleksandrom Milicem pokusao da ukrade dnevni pazar i da opljacka goste restorana "Kika". Vlasnik Paolo Tondjordjo im se zestoko suprotstavio, pa su ga ova dvojica Beogradjana jednostavno isekla rafalom. Ispaljeni pucnji su bili poziv za mobilnu policiju, koja je brzo zatvorila krug oko Vucicevica i Milica i uhapsila ih. Njihove fotografije, objavljene u dnevnim novinama, obisle su brzo Italiju, Jugoslaviju, ali i celu Evropu. Napisi iznad tekstova o ovoj neuspeloj pljacki, najcesce su glasili "Jugosloveni terorisu Milano!"

Lazni Ivan Krsikapa

Klan Ljube Magasa u Milanu je imao tada desetak clanova. I bio je smetnja ostarelim jugoslovenskim kriminalcima, koji nisu mogli da trpe drske mlade Beogradjane i Zemunce. Zato je doslo do sukoba. Ta afera uzbudjivala je policijske i novinarske krugove Italije i Evrope. Oni su postajali svakim danom sve svesniji opasnosti od jugoslovenskih momaka. Prema izvestaju Interpola, naime, 22. marta 1973. godine nocna dezurna bolnica u Milanu imala je veoma cudne posetioce. Dva Beogradjanina, Bosko i Slobodan, zatrazili su hitnu intervenciju za svog druga, koji je obilno krvario. Hicima iz vatrenog oruzja mladicu su bili povredjeni desno rame, leva ruka, saka, a najteza povreda bila je na levoj strani grudi. Bosko i Slobodan tvrdili su ozbiljno lekaru da je na njihovog druga nepoznato lice pucalo iz pistolja, na nepoznatom mestu. Povredjeni se legitimisao pasosem na ime Ivan Krsikapa sa Cetinja, a bio je to, u stvari, Ljubomir Magas iz Zemuna. Milanski policajci su utvrdili da je do vatrenog okrsaja doslo u baru "San Lorenco" u Milanu, vlasnistvo Italijana Filipa Franceska. U baru je pronadjeno vise caura, ali i stvari koje poticu iz nekih kradja. Do sukoba je doslo bas oko ukradenih stvari.

Bosko, Slobodan i vlasnik bara nasli su se ubrzo iza resetaka, osumnjiceni za pokusaj ubistva Krsikape, koji je prebacen u uvek pretrpani zatvor "San Vitore" u Milanu. Nezadovoljan uslovima u "prenaseljenim" celijama, slabom hranom i drilom zatvorskih cuvara, jula 1973. godine Ljubomir Magas je organizovao pobunu u zatvoru. Cim je pobuna ugusena, Magas i jos sestorica najglasnijih "bukaca", svi Jugosloveni, razmesteni su u druge zatvore na jugu Italije. Krsikapa to jest, Magas, je premesten u zatvor na ostrvu Gorgon kod Livoma.

Tih meseci se u Jugoslaviji intenzivno tragalo za Ljubomirom Magasem, osumnjicenim da je januara 1973. godine u sumi na Zvezdari obljubio jednu maloletnu devojku. Beogradska policija je saznala da je Magas pobegao u inostranstvo, najverovatnije u Italiju, pomocu tudjeg pasosa. Tek sredinom oktobra 1973. nasa policija je otkrila da je Magas pobegao u Italiju pomocu pasosa Ivana Krsikape. Ali, kada je GSUP Beograda od Interpola Italije zatrazio da zadrzi Ljubu Zemunca, odnosno, Krsikapu, bilo je kasno. Zemunac je pusten iz zatvora 18. septembra 1973. godine i vise se nije mogao pronaci, ali je u izvestaju italijanskog Interpola o Ljubomiru Magasu, to jest, laznom Ivanu Krsikapi, pisalo:

"To je lice poznato kao bokser, amater u Jugoslaviji, predvidjen da ucestvuje na Olimpijskim igrama, ali je izostao zbog udarca nozem u stomak. Tomislav Spadijer ili Ljubomir Magas bavio se - ucenom trgovaca. Ucestvovao je 1973. godine i u oruzanim obracunima u Milanu, u kojima je bilo i ubijenih lica. Krece se u krugu ljudi koji sacinjavaju Jusuf Bulic, Rade Caldovic, Tahir Raifovic i Svetislav Andric. Opasan je i sklon bekstvu."

O tom slucaju Goran Vukovic je imao svoje misljenje:

- Nije bilo jednostavno ubiti Ljubu Zemunca, najvecu legendu jugoslovenskog i evropskog podzemlja. Bio je spreman da i svoju rodjenu majku stavi ispred sebe, kad bi na njega izvadili pistolj. Bio je vrlo opasan i okretan. Uvek bi unapred gurnuo trojicu, pa bi onda bezbedno ulazio on. Znao je sta ga gde ceka. Mnogi su pokusali da ga likvidiraju, a pre mene ga je upucao u stomak samo Kole Debeli. To je bilo u Italiji, u Milanu. Arkan mu je u kafani dodao pistolj i ovaj je pucao. Valjda je hteo da otme neke pare ili mu ih je Kole bio dao na zajam. "Evo ih, necu da ti vratim, oteo sam ti ih!" - provocirao ga je Ljuba.

U medjuvremenu i Nikola Tripcev je postao opasan, jer je nozem usmrtio Refika Vajzovica, zvanog Dzezba. Iz price legende novosadskog asfalta, koju je kazivao Verici Atanasijevic, i taj dogadjaj se moze rekonstruisati:

- Dzezba je meni bio duzan velike pare. A stalno mi je pretio da ce me ubiti ako ne napustim Milano. Kada smo se sreli, odmah je doslo do tuce. Ja sam njemu oteo njegov noz i ubo ga dva-tri puta. Pobegao sam u Jugoslaviju jer me je u Italiji za to ubistvo cekala kazna od najmanje dvadeset godina robije. O tom ubistvu u novinama je pisalo "Obracun u jugoslovenskom podzemlju". U Jugoslaviji sam se skrivao jedno godinu dana. Vratio sam se u Milano i poceo da radim zesce stvari - oruzane pljacke banaka i zlatara. Jugoslovenska mafija je u to vreme bila jako slaba, ja sam bio sa italijanskom. Kada su me Italijani uhvatili za ubistvo Dzezbe, na sudu me je branio advokat mafije, koga je angazovao Luidji, poznatiji kao kum Emilio Rifaldi, glavni covek u Milanu. Izasao sam iz zatvora posle dve i po godine.

Profesionalni dzeparos Nikola Vemic, koji taj "posao zna od rodjenja", usao je u svet kriminala sa petnaest godina. Posle domova u Krusevcu, Pancevu i zatvora u Sremskoj Mitrovici, Sibeniku, Doboju, Kopru, Puli i Beoggradu, radio je ali i robijao u Trstu, Rimu, Firenci. Milano je zastrasivao i Dragomir Petrovic, zvani Zmaj, kome su Italijani dali ime "Drago lo Slovo". On je bio proglasen cak i za jednog od kumova mafije Kalabreze. Bavio se dzeparenjem, otimanjem kockarskih uloga, pljackanjem banaka i zlatara. Malo ko je znao da je Zmaj bio tezak srcani bolesnik i da je bio surov kriminalac, jer je znao da ima malo od zivota. Uhvacen je ispod bilijarskog stola, u trenutku kada je zadavio rukama jednog lopova i cinkarosa iz milanskog podzemlja. U Milanu je operisao i Goran Vuksic, za koga se tvrdilo da je ubio jednog Arapina, posle svadje oko nekog tovara droge.

Sedamdesete godine su bile blagorodne za Jugoslovene u Italiji jer su nasi susedi imali dosta tolerantan odnos prema pridoslicama sa Balkana. U Italiju su dolazili najcesce ljudi iz velikih gradova, Beograda, Sarajeva, Zagreba, ali i iz Nisa, Skoplja, Uzica, Mostara, Pozarevca, Vrsca. Stevan Zupac je, na primer, imao trideset dve godine kada je u Trstu uhvacen posle pedesete kradje. Kako je javnosti saopstio Djuzepe Padulano, nacelnik Letece trscanske policije, mladi Vrscanin je bio specijalista za "kupovinu" po italijanskim robnim kucama sa ukradenim kreditnim karticama. Koristio je lazni americki pasos i studentsku karticu sa imenom Makloman Mekdonald. Sve bi za Zupca bilo u redu da jedan trgovac nije posumnjao u njegove kartice, pozvao policiju i Vrscanin se nasao iza brave.

Poslovi sinjor Djovanija

Tih sedamdesetih godina u Italiji je bilo vise od sedamdeset hiljada jugoslovenskih gastarbajtera, uglavnom na severu zemlje. Medju njima je bilo registrovano kod policije i oko hiljadu jugoslovenskih delinkvenata. Kako su se, u pocetku, i sami gastarbajteri delili u Trstu, Rimu, Milanu, Djenovi, tako su se delili i kriminalci. Beogradjani su kao i svi drugi pocetnici radili dzeparenje po Trstu i Milanu. Oni koji su imali ime, kao Beba Loncar i Gordana Miletic, bavili su se glumom u Rimu. Kada su finansijski i mafijaski ojacali, Beogradjani su poceli da se bave oruzanim pljackama. Profit zaradjen u tudjim zlatarama i bankama ulagali su u ilegalne kocakrnice i kafane sumnjive reputacije. Sarajlije su se bavile organizovanom kradjom i preprodajom automobila po arapskim zemljama. Njihov prvi vodja bio je Emil Memic iz Sarajeva. Zagrepcani su radili prostituciju. Mladen Sestic, Mihajlo Simic, Boza Pavkovic, Robert Djurdjevic, Ismet Coralic i Goran Bukarica su bili specijalisti za zavodjenje jugoslovenskih maloletnica i njihovo odvodjenje na trziste "belog roblja" u Italiju. Glavni makro je bio Goran Bukarica, koji je i svoje saradnike i zavedene devojke snabdevao laznim i kradenim pasosima, kako bi lakse ulazili u Italiju. Siptari su radili drogu, jer je za njih italijanska granica bila "plitka" i laka za prelazak. A kada je pocetkom osamdesetih otpoceo posao sa ilegalnim prebacivanjem Arapa, Azijata i Siptara, kriminalci sa Kosova su odmah reorganizovali svoju narkomrezu u kanale za prebacivanje ljudi. Za Ahmeta Krasnicija je jedna takva tura sa petoricom ilegalaca iz Turske bila kobna. Karabinjeri su ga tesko ranili, prilikom hapsenja, jer je na njih podigao svoj automat "kalasnjikov".

Italija je bila Meka i za novokomponovane jugoslovenske biznismene, trgovce, koji su u Trstu, Milanu i Djenovi, na primer, nabavljali farmerke, kosulje i mantile i potom ih preprodavali po glavnim gradovima nasih republika i pokrajina. Taj biznis cvetao je punih deset godina, od 1976. do 1986. godine. Pionir u tom poslu bio je Ivan Colic, trgovac, koji je sebe prozvao Djovani i za koga su mnogi Jugosloveni mislili da je rodjeni Italijan. Sinjor Djovani je vodio poreklo iz Bugojna, gde je njegov otac Niko pre rata bio trgovac, dok su njegovi stricevi poslovali po Zagrebu. Ivan Colic i njegov brat Antonio prebegli su iza rata u Italiju, pokusavajuci da spasu porodicno bogatstvo od drzavne nacionalizacije, a glave od predstavnika nove vlasti. U Jugoslaviji sinjor Djovani je ostavio zenu Ljubinku, cerku Jadranku i sina Damira, a u Trstu je sebi nasao novu druzbenicu Marijetu, Slovenku, koja mu je izrodila sinove Djordja, Aleksandra i Rajmonda.

Ivan Colic bi u Italiji, sigurno, bio sirotinja, jer je godinama radio kao fizicki radnik u trscanskoj luci, da se nije upoznao i sprijateljio sa spretnim trgovcem Fikretom Masinovicem. Vrlo brzo, krajem sezdesetih, Ivan Colic je otvorio radnjicu za prodaju dzinsa, ali je, takodje, brzo za italijanske prilike, za desetak godina, izrastao u istinskog kralja farmerica u Trstu. Cak je i njegov sin Damir, koji je 1960. saznao da ima oca u Trstu i sa kojim se nije dobro slagao, verovao da je sinjor Djovani samo dobar trgovac. Kad mu je otac umro i ostavio sedamdeset miliona maraka nasledstva i razradjenu prodaju farmerica, Damir je shvatio da je porodicno ime i blago zaradjeno na tajnim, a ne na legalnim poslovima. A za njih je Ivan Colic imao blagoslov i mafije i crkve:

- Stvar je bila vrlo prosta: kradja poreza od italijanske drzave i sverc farmerica preko jugoslovenske granice. Na svu prodatu robu u Italiji placao se porez na promet. On je u to vreme iznosio cak dvadeset dva odsto. A potom se na kraju godine placao porez na dohodak, koji su placali i proizvodjaci, ali i prodavci. Trik je bio u tome da proizvodjaci nisu registrovali napravljene farmerke, a ni prodavci. Poslovalo se ilegalno da bi se izbegli svi ti porezi. Promet te ilegalne robe "pokrivan" je prometom sitnije i nevaznije legalne robe. Zarada je bila toliko velika i toliko slatka da se ocu isplatilo da rizikuje. Svaki fabrikant ili prevoznik, to jest svercer je mogao da ga "provali" policiji. Da bi se zastitio otac je u posao uveo i policajce i finansijske inspektore, i ljude iz politike i crkve, kojima je davao bogate donacije. Cudio sam se kada sam shvatio da otac pravoslavac pomaze Katolicku crkvu, ali ta crkva mu je cuvala ime i ugled.

Velike kolicine ilegalno proizvedenih farmerica sinjor Djovani je, takodje, ilegalno prebacivao i prodavao po Jugoslaviji. Roba je putovala kamionima, a onda su krajem sedamdesetih u posao ukljuceni gliseri. Roba je tajno preko njiva u Sloveniji uvlacena u Jugoslaviju i potom distribuirana automobilima po zemlji. Kada je Damir Colic nasledio pokojnog oca, ovaj svercerski kanal se produzio sve do Rumunije, Bugarske, Poljske i Rusije. Drumovima ovih zemalja farmerke su putovale u drzavnim kamionima sa oznakama TIR, cime su dobile zastitu sa najviseg mesta. Istovremeno mladi Djovani je svoj "Grande magazin" u Trstu prilagodio novim zahtevima jugoslovenskih vikend- kupaca, koji su masovno dolazili u Italiju po svoje "krpice". Pored farmerica prodavali su se kombinezoni, carape, rublje, kravate, a potom cipele i sminka. Kako je jednom prilikom priznao sam Damir Colic, cista zarada u ovom poslu mesecno je iznosila 50.000 nemackih maraka. A njegova direktorska plata je bila tri miliona lira, a trosio je sedam da poreznici ne vide.

Ciganska mafija

Novi, drugi talas jugoslovenskih doseljenika zapljusnuo je Italiju krajem sedamdestih i pocetkom osamdesetih godina. Tada su se kao po nekoj komandi u Italiju uputili jugoslovenski Romi. Bilo ih je, ako je verovati italijanskim novinarima, najmanje trideset hiljada. I svi su bili locirani na severu zemlje od Gorice i Trsta do Milana i Verone. Ponekad bi se spustali i do Rima i do Sicilije, jer ih je na to terao i posao, ali i italijanska policija. Gotovo masovno su se bavili prosjacenjem, dzeparenjem i sitnim kradjama. Bili su smesteni u kamp- prikolicama na periferiji italijanskih metopola, u kojima su deca i mlade zene bili najbolji ucenici lopovskog zanata starih ciganskih kumova. Da bi im se suprotstavili, Italijani su formirali posebne brigade za borbu protiv ciganske mafije iz Jugoslavije. U Milanu je taj posao jedno vreme bio poveren Stefaniji de Belis, inspektoru kvesture, koja se specijalizovala za zbrinjavanje ciganskih prosjaka. Po njenim podacima tuzilac Korado Karnevali je u Milanu izdao nalog za hapsenje 77 Roma iz Jugoslavije, koje su predvodile dve zene Gejlana Ahmet i Djulfida Aziz. Samo u jednoj raciji u Rimu 1980. godine, koju je vodio licno komesar Djordjo Manari, na primer, uhvaceno je 350 maloletnih dzeparosa. Najmladji od njih je imao sedam, a najstariji dvanaest godina. Kod jednog je nadjen plen od 7.000 dolara, koje je drpio nekom americkom turisti na Spanskom trgu.

Istraga i saslusanja ove dece otkrili su da su glavni organizatori ovog ciganskog lopovskog kampa kod Rima bile, uglavnom, zene iz Jugoslavije i njihovi muzevi: Rasema Osmanovic, Temba Sejdovic, Ferida Hrustic, Rabija Hamdovic, Mira Krstic, Sefika Sejvic, Razija Cizmic, Jagoda Hamidovic, Bisera Hamidovic, Fikreta Omerovic, Hamdija Rustic, Zinija Sejdic, Kasim Sejdic, Fil Rusic, Arif Omerovic i Semsa Ridovic.

Ta putujuca ciganska mafija, ciji je zivot slikovito prikazan u filmu "Dom za vesanje" Emira Kusturice, osamdesetih godina je brojala cak tri hiljade clanova.

Druga velika racija izvedena je pocetkom devedesetih. U kampu "Djuzepe Meaca", smestenom kod cuvenog stadiona FK "Milana", policija je rasturila 250 cergi i uhapsila hiljadu jugoslovenskih Cigana. Vecina je bila poreklom iz Bosne. Kum je bio Ahmet Halilovic, koji je predvodio porodicni klan Halilovica od sto pedeset clanova. Zenski klan je predvodila njegova zena Jula Ajmic, dok je za decu bio zaduzen dvadesetogodisnji Jamed Hrustic. Italijani su bili zaprepasceni cinjenicom da su zbog toga Jugosloveni, bez obzira da li su Romi ili ne, po broju hapsenja medju strancima - 25.574, sa 5.870 dosli na prvo mesto. A to je znacilo da su u italijanskim zatvorima Jugosloveni predstavljali gotovo petinu - 23% uhapsenika. Drugi su bili Tunisani - 22%, pa Marokanci - 12% i cetvrti Alzirci - 6%.

Najopasniji italijanski zatvorenik medju jugoslovenskim Romima ili Nomadima, kako su ih zvali Italijani, tih godina, sigurno je bio dvadesettrogodisnji Slavuj Trajkovic, poreklom iz Zagreba. Njega je majka Zora Trajkovic, jos kao maloletnika, dovela u Italiju da prose i kradu. Odrastao je na periferiji Milana, a prve lopovske poslove obavljao je u Pjerudji. Nekoliko godina je sa majkom i ziveo u tamosnjem kampu "Djaldo Tadin". Tada je Slavuj Trajkovic zbog svojih sposobnosti da se penje po zidovima kuca, dobio nadimak Dijabolik. Kada je, medjutim, 1983. Zora Trajkovic uhapsena i sprovedena u zatvor, njen sin Slavuj je odlucio da je spase robije. Kidnapovao je trinaestogodisnju Sesiliju dela Djovanpaolo i porucio policiji da ce je ubiti ako Zora ne bude pustena na slobodu. Karabinjeri iz Pjerudje nisu pristali na ovu ucenu i odlucili su da progone Slavuja Trajkovica dok ga ne uhapse. On je sa svojim taocem bezao dve stotine kilometara, izbegavajuci spretno policijske zasede na drumu.

Posle cetiri dana, kada je umoran uleteo u Piskanu, Slavuj Trajkovic je pustio devojcicu iz kola, ali je sumanut od straha u zelji da ukrade jedan automobil pucao iz pistolja na njegove vlasnike. Ubio je Marinu Karoli, studenta matematike, a njenog momka Antonija Torelija, profesora filozofije, tesko ranio. Dijabolik je uspeo da pobegne sa mesta zlocina. Tada je pocela, verovatno najveca policijska hajka u Pjerudji, koja je organizovana sa pedeset automobila i helikoptera. Videvsi da automobilom ne moze daleko da pobegne, Slavuj Trajkovic je napustio kola i jedno vreme se skrivao u gradskom groblju. Dva dana je spavao u mrtvackim sanducima, koje je uspeo golim rukama da otrpa i otvori. Posto su italijanski tragaci sa psima uspeli da ga otkriju, Dijabolik je pobegao u sumu. Da bi ga otkrili, karabinjeri su pozvali u pomoc vojne izvidjace. I jedni i drugi su bili iznenadjeni kada u sumama oko Pjerudje nisu nikoga nasli. Samo jedno strasilo sa koje su iz daljine mislili da je Slavuj Trajkovic. Dijabolik je nestao kao fantom. Tako su, naime, italijanski novinari odmah i nazvali Slavuja Trajkovica.

Punih sedamnaest dana je trajala potera za jugoslovenskim Fantomom po celoj Italiji. U medjuvremenu, iskusni inspektori italijanske policije iz Rima, koji su pristigli u Pjerudju, tajno su pratili Trajkoviceve sestre Zoricu i Jasminu. Prva je imala samo osam, a druga trinaest godina. Jednog dana obe su krenule vozom iz Pjerudje za Ankonu, a potom za Rimini. Na zeleznickoj stanici u Riminiju, gde je bilo zborno mesto Slavuja Trajkovica i njegovih sestara, policija je napravila zasedu. Sve troje su uhapseni u trenutku kada je Dijabolik izasao iz automobila da se pozdravi sa sestrama Zoricom i Jasminom. Na sudu je priznao svoja nedela. Pravdao se da je samo zeleo da spase majku Zoru robije, a da nije znao da je ona vec bila na slobodi. Zbog kidnapovanja, ubistva i pokusaja ubistva Slavuj Trajkovic Dijabolik i Fantom, najtrazeniji Jugosloven pocetkom osamdesetih godina u Italiji, osudjen je na dozivotnu robiju.

Klan Vrbanovic

U noci izmedju petka i subote 18. odnosno 19. septembra 1989. pripadnici specijalne jedinice RSUP-a Srbije opkolili su zgradu u Rakovici u Ulici Hasanaginice 17, i pozvali Ljubisu Vrbanovica da se preda. Umesto da podigne ruke uvis, kriminalac, poznatiji pod nadimkom Manolo, ispalio je iz svoga kolta tri hica prema policajcima. Oni su mu uzvratili suzavcem i Manolo i njegov maloletni prijatelj M.Dj. morali su da istrce iz stana pravo u ruke specijalaca. Stavivsi im na ruke lisice, brigada policijskih oklopnika uputila se u Sremcicu. U Citackoj ulici 18. nalazio se mladji Ljubisin brat Dragisa Vrbanovic, zvani Misel. Cim je cuo da je opkoljen, taj 25-godisnji delinkvent se predao. Nije zeleo da rizikuje zivot svoje zene i cetvorogodisnjeg sincica. Tako je 1989. godine prekinuta odiseja brace Vrbanovic, koji su kud god su se pojavljivali za sobom ostavljali krv i suze. Ljubisa Vrbanovic Manolo juna 1989. godine pobegao je iz pozarevackog KPD-a Zabela. Dok su ga zatvorski strazari prevozili u Kragujevac, na sudjenje, lukavi Manolo je vise puta trazio da ide u klozet. Treci put strazarima je vec dosadilo da ga prate, pa su ga pustili samoga u kafanu. Iskoristivsi to, Manolo je iskocio kroz prozor i pobegao u sumu, a zatim u Italiju. Njegov, pak, mladji brat Misel 20. avgusta umakao je iz KPD-a Valjevo. Otisao je s ostalim zatvorenicima na kosidbu i jednostavno - nije se vratio. Potom je i on pobegao u Italiju.

- Djavo im tamo nije davao mira, pa su se ubrzo obojica vratila u Kragujevac, gde su odrasli. Posle kidnapovanja jedne mlade zene, stigli su u Beograd, kako bi popunili svoje dzepove. Jedne veceri patrola milicije zaustavila je slucajno Misela Vrbanovica i zatrazila mu isprave. Uplasivsi se hapsenja Misel je iskocio iz ukradenog automobila i pobegao glavom bez obzira. Policajcima je to bio dovoljan znak. Potrazili su njegovu fotografiju u kartoteci i otkrili da je rec o medjunarodnom kriminalcu - rekao mi je tada Nedeljko Bucalo, nacelnik u Gradskom SUP-u Beograda.

A gde je bio Misel tu je i bio i opasni Manolo. Zato su beogradski inspektori porazgovarali s gradskim kumovima, koji nisu voleli tako opasne uljeze, kao sto su braca Vrbanovici, u svom gradu. Doznali su da su braca Vrbanovic unajmili stan u Rakovici i kucu u Sremcici. O tome je odmah obavesten Vlada Jestratijevic, inspektor Saveznog SUP-a i Interpola, koji je beogradskim kolegama potvrdio informaciju da su braca opaki zlocinci koji najpre pucaju, a potom govore. GSUP Beograda je odlucio da se za hapsenje te dvojice kriminalaca angazuje jedinica za antiteroristicku delatnost RSUP-a Srbije. U opkoljavanju brace Vrbanovic uz policajce bili su i gradski vatrogasci, a za svaki slucaj pozvana su i kola Hitne pomoci.

- Interpol nas je obavestio da su Ljubisa i Dragisa Vrbanovic u Italiji izveli nekoliko razbojnickih kradja i da su tom prilikom ubili i nekoliko italijanskih gradjana. Napadali su bez plana, iznenada, u grupi s jos dvojicom, trojicom pajtasa i pod uticajem droge. I Manolo i Misel smrkali su heroin. Kada sam ih saslusavao 1986. godine, posle hapsenja u Kragujevcu, rekli su mi da su u akcijama kopirali scene iz filma "Paklena pomorandza" - izjavio je tada inspektor Mirko Bozic iz RSUP-a Srbije.

U policijskom dosijeu je pisalo da je Ljubisa Vrbanovic rodjen 1963. u selu Bucunet, kraj Leskovca, a Dragisa Vrbanovic dve godine kasnije u Bosanskoj Gradiski. Imali su jos tri brata: Tomu, najstariji, i Nenada, takodje poznanike SUP-a, i Mileta, koji je mirno ziveo u Slavonskom Brodu. Kao mesto stalnog boravka Manolo i Misel uvek su prijavljivali Kragujevac. Kao mladici godinama su s roditeljima ziveli u Italiji u ciganskim kampovima na kraju grada. Tu su naucili sve lopovske zanate.

- Jos od 1985. godine sva cetvorica Vrbanovica - Toma, Nenad, Ljubisa i Dragisa - stalno operisu po severnoj Italiji. Upamtili su ih Rim, Trento, Pezaro, Forli, Ankona, Perudja, Viterbo, Vincenca, Teramo i mnogi drugi gradovi. Postali su strah i trepet u Lombardiji. Italijanska stampa pisala je o Manolu kao o razbojniku sa zutim ocima. Tako su svedoci opisivali Ljubisu Vrbanovica, dok ih je televizija nazvala braca Dalton. A list "Epoka" je za Manola napisao: "Dilinger je ziv!" Italijanska policija, kada smo ih uhvatili, tvrdila je da su Vrbanovici od 1985. godine do 1986. pocinili cak deset ubistava i trideset razbojnickih kradja. Mi smo utvrdili da su samo u Beogradu u petnaest dana opeljesili petnaestak stanova i ukrali tri automobila. Prilikom hapsenja kod njih smo nasli i 200 grama zlata, dosta nakita i bizuterije, 800 maraka i 7.000 dinara - pricao mi je Vlada Jestratijevic, visi inspektor Interpola.

Medju jugoslovenskim kriminalcima u Italiji osamdesetih godina, braca Vrbanovici su bili najopasniji. Nenad i Toma su uhapseni 1986. godine i osudjeni na robiju. Nenad Vrbanovic je zbog razbojnistva osudjen na sesnaest godina zatvora i trebalo bi da izadje na slobodu 2.002. Toma Vrbanovic zbog silovanja i ubistva studentkinje Marine Karioci na dozivotnu robiju. Kada su 1986. godine u Kragujevcu, nakon serije kradja i pokusaja ubistava, uhapseni i Ljubisa i Dragisa Vrbanovic, Manolu je dosudjeno izdrzavanje kazne u zatvoru Zabela do 2000. godine, a Misel, kao mladji punoletnik, osudjen je tada na zatvor do 1995. godine. Uspeli su da pobegnu iz SFRJ.

Medjutim, Manolo je u Italiji uhapsen 1989. zbog kradje "mercedesa" u Riminiju. Italijanski policajci ga nisu prepoznali, pa je pod laznim imenom Mika Akovic ostao samo nekoliko meseci u zatvoru.

- Premda su napadali iznenada, neplanski i drogirani, clanovi ganga Vrbanovic ipak su pokazivali odredjen sistem u tim zlocinima. Imali su obicaj da napadaju ljude u usamljenim, naizgled bogatim kucama. Ulazili bi sa nategnutim koltovima, vezivali zrtve trakama razderanih carsava, i to mornarskim cvorovima. Imali bi najcesce na glavama najlonske carape, s prorezima za oci, tako da su zute oci Manola svi zapazali. Pri svakom i najmanjem otporu, drogirani i zaplaseni eventualnom intervencijom policije, pucali bi. I to bezobzirno, pravo na glavu. Taj kolt, magnum "smit i veson" koji je imao Manolo, bio je krunski dokaz njegovih zlodela - kazao mi je Mirko Bozic, inspektor RSUP-a Srbije.

Jugoslovenski Dilinger

U mestu Lonato, na primer, jedne noci u kucu americkog narednika Kinga Hjustona upala su cetvorica maskiranih razbojnika. Pokupili su sav nakit i novac, i pred njim su mu silovali suprugu Evelin. Bilo je to pocetkom maja 1989. godine. Sedam dana kasnije, dva bandita su izvrsila prepad na kucu Dina Rizota u gradicu Soma Lombardo, nedaleko od aerodroma. Prilikom napada Dino je peglom gadjao jednog od razbojnika, ali su mu obojica uzvratila mecima. Dino Rizota je ranjen, dok su njegova dva brata ubijena. Preziveli, i Evelin i Dino, policajcima su izjavili da su razbojnici pucali iz magnuma i da je jedan od njih imao zute oci. Slican je bio iskaz i gradjevinskog preduzimaca Ticijana Feravelija iz Pontevika, koga su Vrbanovici opljackali, a njegovu zenu silovali. Gospodja Feraveli je zapazila da vodja bande ima istetoviranu zmiju na levoj ruci. Volter Belonija je imao srece, Vrbanovici su vazali njegove ukucane, opljackala kucu i otisla preteci da ce se vratiti ako slucajno budu obavestili policiju.

- Zanimljivo je da su Vrbanovici, i Manolo i Misel, oba puta, 1986. i sada, otkriveni i uhapseni zahvaljujuci automobilima koje su krali - pricao mi je Vlada Jestratijevic, inspektor Interpola. - Vrbanovici su u pokrajini Viterbo ukrali jedan "fijat 131" s rimskim tablicama. Zatim su u gradu Fabrica nadomak Rimu upali s puskama i koltovima u kucu Luidjija Forcinate. Ne nasavsi bogat plen, besno su poceli da prave lom po kuci. U jednom trenutku videli su na zidu fotografiju lepe devojke sa zlatnom ogrlicom. Upitali su ko je ona i uplaseni verenik Antonio Forcinata je rekao adresu svoje devojke Franke. Vrbanovici su odmah odjurili u vilu njenog oca Djovanija Djacija. Sa sobom su vodili i mladog Antonija, u tom ukradenom "fijatu". Prilikom pljacke pokusali su da siluju mladu Franku Djacija, ali ju je njen otac uporno branio i Manolo Vrbanovic mu je hladnokrvno pucao u grudi. Vec sutradan kada su procitali u novinama da je bogati industrijalac umro i da ima svedoka koji su ih videli u ukradenom automobilu, Vrbanovici su preko Sezane prebegli u Jugoslaviju. Ali uhvaceni su i osudjeni u Kragujevcu.

Nakon njihova bega iz zatvora gotovo ista sitacija se ponovila u Ponteviku. Vrbanovici su ukrali metalizirani "mercedes" jednog taksiste. Dugo su se vozikali, cak su i cetiri puta telefonirali u Kragujevac, dok nisu kraj puta ugledali usamljenu vilu. Upali su unutra.

- Ukucani su spavali. Bucni, drogirani razbojnici su ih probudili, vezali za sto i neometano pljackali. Uto se iz grada vratio najmladji clan porodice Vuskardi, mladi Lucijano. Pritekao je u pomoc ocu Djulijanu, majci Agnesi i sestri Mariji, i poginuo zajedno s njima. Tek sutradan, kad su u ukradenom "mercedesu" nadjene jugoslavenske tablice, kasete i cigarete, policija je shvatila da su to bili opet braca Vrbanovici - objasnio mi je Vlada Jestratijevic. - Telefonista sa lokalne centrale je potvrdio policiji da su Vrbanovici iz taksija zvali Kragujevac, zenu Misela Vrbanovica. Italijanska policija, koja je nakon hapsenja Manola i Misela u Beogradu dosla kod nas, sada tvrdi da su braca Vrbanovici krivi i za ubistvo svestenika Djuliema Alesija iz Kortakone d'Asti, industrijalca Djovanija Mariotija iz Alesandrije, pa Alda Bruna i Felicine Brudjiafredo iz Krisola. Mi, medjutim, mislimo da su oni vec tada bili u Beogradu i pljackali gradske stanove!

Italijanski tuzilac Mario Bocolo iz Astija bio je, medjutim, odlucan je da su njihovi balisticari utvrdili da su i zupnik, kome je ukradeno 600.000 lira, a i spomenuti industrijalac stradali od metka iz kolta Ljubise Vrbanovica. Iz istog revolvera, marke "smit i veson", stradala je i familija Viskardi. Prema tome Vrbanovici 15. septembra 1989. nisu bili u Beogradu, tvrdili su Italijani. U medjuvremenu, u Milanu je s magnumom u dzepu i cetrdeset metaka uhapsen i Murat Hrustic, cetvrti iz grupe Manola i Misela Vrbanovica, koji je rodjen u romskoj porodici u Slavonskom Brodu.

- Hteli mi to ili ne, Ljubisa Vrbanovic, jugoslovenski Dilinger ili najstariji clan ganga brace Dalton, kako pisu italijanske novine, okrivljen je za deset ubistava koja je cinio koltom broj AEY 7604. Italijanske kolege su nam donele dosta dokaznog materijala, fotografija i video-snimaka s mesta zlocina. To sto smo videli je uzas - objasnjavao mi je Nedeljko Bucalo.

I ranija istraga je pokazala da Ljubisa Vrbanovic ne priznaje zlocin dok se sasvim ne uveri da su svi dokazi protiv njega. Kada je uhapsen 1986. godine u Kragujevcu, cutao je kao zaliven, dok je Misel pricao. Ali, kako je Manolo vodja bande, nuzno je bilo da on progovori o svemu. Tada se inspektor Mirko Bozic setio krunskog svedoka:

- Cim sam saznao da je u zlocinima Vrbanovica u Italiji 1985. i 1986. godine ucestvovao i Sreten Trajkovic, brat zene Dragise Vrbanovica, otisao sam pravo u Petrinju. Trajkovic je posle povratka iz Italije samovoljno otisao u JNA. I samo sto je polozio zakletvu, uhapsili smo ga i saslusali. Sve je priznao u detalje. To priznanje smo snimili na video i pokazali je Manolu. Tek kada je video kako Sreten Trajkovic opisuje detalje ubistva Djovanija Djocija, vodja bande Manolo Vrbanovic je priznao i jos sesnaest razbojnickih kradja! Inspektor Ostoja Krstic je Vrbanovice saslusavao pomocu detektora lazi. Citav razgovor je snimljen i na video-traci u GSUP-u Beograd. Hapsenjem brace Vrbanovic i njihovim slanjem na dozivotnu robiju odahnula je i severna Italija i istocna Jugoslavija, u kojima su Manolo i Misel operisali.

Kraj osamdesetih i pocetak devedesetih bilo je vreme kada su mnogi iskusni Jugosloveni sa italijanskog asfalta krenuli natrag u otadzbinu. Vratili su se i Nikola Tripcev i Nikola Vemic, zeljni porodicnog zivota i penzije. I za jednog i za drugog to prilagodjavanje je bilo bolno, jer su tesko mogli da se odupru novom zovu novosadskog i beogradskog asfalta. I dok su se oni borili da se nekako skrase, novi klinci iz Jugoslavije su krenuli u ponovno osvajanje Italije.

01.08.2006.

Krvava Istorija

Od 1990. godine do danas u Beogradu je ubijeno 30 političara, policajaca, ljudi na razne načine povezanih sa policijom, biznismena i pripadnika podzemlja

Neki od njih bili su sve od toga; većina je imala barem dve-tri veze tog tipa. Nijedno od tih ubistava nije rasvetljeno, a većina pokazuje iste taktičko-operativne karakteristike, tzv. rukopis počinilaca. Glavne karakteristike su: odlična obaveštajno-tehnička priprema; hladnokrvnost i drskost (verovatno podstaknute obećanjima da neće biti ozbiljne istrage); logistika (mnogo novca, saučesnika, vozila, telekomunikacija, sigurnih stanova); planiranje i taktičko-bezbednosna zaštita posle izvršenja – dakle uspešna bekstva i skrivanja. Glavna karakteristika je upravo činjenica da su sva ta ubistva ostala nerasvetljena – uprkos velikim ljudskim, tehničkim, stručnim, političkim i finansijskim resursima MUP-a Srbije i njegovih nadležnih službi.

Devetnaest ubistava dogodilo se u vreme dok je šef Službe/Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije bio Jovica Stanišić, a jedanaest kada je na taj položaj došao gen. Rade Marković. Stanišić je za šefa Državne bezbednosti postavljen 1991. godine, a smenjen je 27. oktobra 1998, kada je na to mesto postavljen gen. Marković (smenjen februara 2001).

ANDRIJA LAKONIĆ LAKI – Ubijen u lokalu "Nana" na Senjaku 23. marta 1990. Za ubistvo je – u dogovoru sa policijom i tužilaštvom – bio optužen Darko Ašanin (oslobođen oktobra 1990). Pravi ubica je – po svemu sudeći – Veselin Vukotić, i dalje na slobodi. Iako ne spada u ovu seriju, pominjemo ga zbog umešanosti SUP-a Beograd (Miroslav Bižić) i SDB SSUP-a Jugoslavije (Božidar Spasić i drugi). Lakonić je bio saradnička veza policije, kao i Vukotić i Ašanin.

BRANISLAV MATIĆ BELI – Istaknuti član i finansijer Srpskog pokreta obnove (držao auto-otpade, umešan u organizovane krađe motornih vozila), ubijen 3. avgusta 1991. godine dok je izlazio iz svog automobila u delu Beograda u kojem je stanovao. Zaseda, više počinilaca, automatsko oružje.

ISO LERO DŽAMBA – Poznati beogradski kriminalac. Nestao 23. septembra 1992. posle tuče u kockarnici na šestom spratu Beograđanke. Leš nije nađen; smatra se mrtvim. Videti slučaj Vuleta Gojaka.

ALEKSANDAR KNEŽEVIĆ KNELE – Sa 21 godinom bio je najmlađa

"zvezda" beogradskog podzemlja. Imao jake policijske veze. Pronađen je mrtav 28. oktobra 1992. godine u sobi beogradskog hotela "Hajat". Upad, pištolj malog kalibra sa prigušivačem, jedan počinilac.

GEORG STANKOVIĆ ŽORŽ – Ubijen kod Merkatora 1. oktobra 1993. Čuveni beogradski gangster starije generacije. Zaseda, jedan počinilac, automat sa prigušivačem.

RADOJICA NIKČEVIĆ – Biznismen za koga se kaže da je imao bliske veze sa službom državne bezbednosti, ali i sa Arkanom, ubijen je 7. oktobra 1993. godine ispred svoje kancelarije na Dedinju. Njegove poslove preuzima Arkanov kum Đovani di Stefano. Zaseda, dva počinioca, revolver velikog kalibra.

GORAN VUKOVIĆ MAJMUN – Ubica Ljube Magaša Zemunca, šef jednog ogranka beogradskog podzemlja, ubijen je 12. decembra 1994. godine dok je ulazio u svoja kola u centru Beograda. Zaseda, dva počinioca, automatsko oružje.

DRAGAN POPOVIĆ DADILJA – Ubica Ranka Rubežića (1985) i poznati gangster. Ubijen 17. jula 1995, usred bela dana, na Topličinom vencu. Devojka koja je bila u njegovom društvu, uspela je da pobegne, lakše ranjena. Jedan počinilac, automatsko oružje.

DRAGAN RADIŠIĆ – Inspektor Odeljenja za krvne i seksualne delikte SUP-a Beograd. Ubijen 1. februara 1996. u ulazu svoje kuće. Zaseda, jedan počinilac, automat sa prigušivačem.

MIROSLAV BIŽIĆ BIŽA – Privatni detektiv i bivši policajac, umešan u slučaj Lakonić ("Nana", 1990), ali i u niz drugih poslova, ubijen je 21. maja 1996. godine ispred Merkatora u Novom Beogradu. Zaseda, jedan počinilac, automat sa prigušivačem.

BOŽIDAR STANKOVIĆ BATICA – Sin Žorža Stankovića. Ubijen na Novom Beogradu 23. juna 1996, sa Branislavom Milutinovićem. Zaseda, jedan počinilac, automatsko oružje.

ZORAN STEVANOVIĆ – "Major" Srpske dobrovoljačke garde, koju je osnovao Željko Ražnatović Arkan, ubijen je 30. avgusta 1996. ispred hotela "Metropol" u Beogradu. Hrvatske vlasti su ga uhapsile na Baniji krajem 1990. zajedno sa Ražnatovićem i još dvojicom kada je u njihovom džipu pronađena veća količina oružja. Zaseda, jedan počinilac, automat sa prigušivačem.

ZORAN DIMITROV ŽUĆA – Viđeni pripadnik voždovačke ekipe, više puta meta atentata. Ubijen 6. oktobra 1996. na Konjarniku. Zaseda, jedan počinilac, automatsko oružje.

RADE ĆALDOVIĆ ĆENTA – Poznata ličnost beogradskog podzemlja, ubijen je 14. februara 1997. godine u svojim kolima blizu Kluba književnika u Beogradu. Uz njega je stradala i Maja Pavić, kao "kolateralna žrtva". Zaseda, dva počinioca, automatsko oružje.

VLADA KOVAČEVIĆ TREF – Biznismen i bliski prijatelj Marka Miloševića, sina bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, ubijen je 20. februara 1997. godine ispred beogradskog Centra "Sava". Zaseda, jedan počinilac, pištolj.

RADOVAN STOJIČIĆ BADŽA – Vršilac dužnosti ministra unutrašnjih poslova Srbije, načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a, ubijen je 10. aprila 1997. godine u beogradskom restoranu "Mamma mia". Upad, jedan počinilac, automat sa prigušivačem.

VUKAŠIN VULE GOJAK – "Major" Srpske dobrovoljačke garde ubijen je 6. septembra 1997. ispred svoje diskoteke "Ric" u Beogradu, na Košutnjaku. Bio je šef obezbeđenja kockarnice u palati Beograđanka kada se u septembru 1992. izgubio svaki trag Isi Leru Džambi, vođi dorćolskih prestupnika. Zaseda, snajperska puška.

ZORAN TODOROVIĆ KUNDAK – Generalni sekretar Jugoslovenske levice ubijen je 24. oktobra 1997. godine u Novom Beogadu, ispred sedišta kompanije "Beopetrol", čiji je bio direktor. U atentatu je ranjen njegov službenik. Zaseda, dva počinioca, pištolj.

JUSUF JUSA BULIĆ – Vlasnik više kladionica i fudbalskog kluba Železnik ubijen je 1998. godine dok je izlazio iz jednog beogradskog kafića. Za njega se veruje da je bio blizak Željku Ražnatoviću Arkanu. Zaseda.

DARKO AŠANIN – Beogradski gangster, čije je ime vezivano za afere u podzemlju, trgovinu narkoticima i ubistvo Andrije Lakonića marta 1990. u beogradskoj diskoteci Nana, ubijen je 30. juna 1998. u svom kafiću Koloseum na Dedinju. Upad, jedan počinilac, automatsko oružje.

DRAGAN SIMIĆ – Mladi i ambiciozni policijski pukovnik, načelnik Odeljenja unutrašnjih poslova opštine Savski venac, najznačajnije opštine u gradu, ubijen je 8. jula 1999. u ulici Save Kovačevića u Beogradu. Zaseda.

MILORAD VLAHOVIĆ – Policijski pukovnik, pomoćnik načelnika kriminalističke službe (UZSK) SUP-a Beograd ubijen je 11. marta 1999. godine ispred Sportskog centra Košutnjak. Zaseda, snajperska puška.

SLAVKO ĆURUVIJA – Vlasnik beogradskog dnevnika "Dnevni telegraf" i nedeljnika "Evropljanin" ubijen je 11. aprila 1999. ispred svog stana u Svetogorskoj ulici 35, u centru Beograda, za vreme vazdušnih napada NATO-a na Jugoslaviju. Atentatu je prethodio napad na Ćuruviju u državnim medijima. Državna bezbednost ga je pratila celog dana, do pred samo ubistvo. Zaseda, dva ili tri počinioca, pištolj.

ZORAN ŠIJAN – Bivši šampion Evrope u kik-boksu, vođa tzv. surčinskog klana kriminalaca ubijen je 27. novembra 1999. godine na uglu ulica Nemanjine i Svetozara Markovića u Beogradu. Zaseda.

ŽELJKO RAŽNATOVIĆ ARKAN – Biznismen, saradnik SDB-a, bivši komandant Srpske dobrovoljačke garde i predsednik Stranke srpskog jedinstva, optužen u Hagu za ratne zločine, ubijen je 15. januara 2000. u holu beogradskog hotela Interkontinental. Upad, više počinilaca, pištolji; suđenje u toku, ali do sada bez rezultata.

PAVLE BULATOVIĆ – Savezni ministar odbrane ubijen je 7. februara 2000. u restoranu fudbalskog kluba Rad. Tom prilikom lakše su ranjeni direktor YU Garant banke iz Beograda Vuk Obradović i upravnik restorana Rad Mirko Knežević. Upad, jedan počinilac, automatsko oružje.

RADOSLAV TRLAJIĆ – Jedan od najpoznatijih predstavnika beogradskog podzemlja, pripadnik tzv. novobeogradskog ganga, ubijen je 26. februara 2000. ispred ulaza u zgradu broj 142 u ulici Ivana Ribara na Novom Beogradu. Zaseda.

BRANISLAV LAINOVIĆ DUGI – Novosadski biznismen i bivši komandant paravojne Srpske garde ubijen je 21. marta 2000. u Ustaničkoj ulici ispred parkinga kod hotela Srbija u Beogradu. Zaseda, jedan počinilac, pištolj.

ZORAN DAVIDOVIĆ ĆANDA – Biznismen i tzv. žestoki momak sa beogradskih ulica ubijen je 23. marta 2000. po povratku iz Novog Sada sa sahrane Branislava Lainovića Dugog. Ubijen je na uključenju na autoput Zagreb-Beograd kod fabrike Grmeč. Sa njim je poginuo i njegov saputnik Ivan Stojanović. Bili su u automobilu kome je trebalo da bude Zoran Uskoković Skole. Zaseda, dva počinioca, automatsko oružje.

ŽIKA PETROVIĆ – Generalni direktor JAT-a ubijen je 25. aprila 2000. ispred svoje kuće u ulici Jaše Prodanovića broj 20 u Beogradu. Zaseda, jedan počinilac, pištolj.

ZORAN USKOKOVIĆ SKOLE – Beogradski biznismen, čije je ime pominjano u vezi sa ubistvom Željka Ražnatovića Arkana, ubijen je 27. aprila 2000. u vatrenom okršaju u beogradskom naselju Vidikovac. Sa njim je poginuo i njegov telohranitelj, policajac Miloš Stevanović. Jurnjava automobilima, dva počinioca, automatsko oružje.

01.08.2006.

Željko Ražnatović,Arkan - Vođa Tigrova

Željko Ražnatović, zvani Arkan, rođen je 17. travnja 1952. godine, u Brežicama (Slovenija), gde se njegov otac Veljko, oficir JNA, zatekao. Željko ga je upamtio kao diktatora, koji se prema njemu i trima starijim sestrama ponašao bahato, kao vojni starješina prema potčinjenima. I oženio se tipično vojnički, kad je kao osloboditelj ušao u Prištinu. Na prvi pogled mu se dopala Slavka, iz ugledne obitelji Josifović, dok je na nekom trgu držala vatreni govor. Odmah je poslao ophodnju da je uhiti. Kada su Slavku doveli pred Veljka Ražnjatovića, ponudio joj je bez puno objašnjenja brak. Veljko se u vojnoj karijeri uspeo do čina pukovnika i mjesta političkog komesara zrakoplovstva, ali je sa jedva trideset godina izbačen iz vojske. Razlog: pobunio se protiv nove uredbe da piloti, uglavnom preuzeti iz eskadrile Nezavisne Države Hrvatske mogu letjeti i sami, a ne isključivo u pratnji člana komunističke stranke, koji im je držao pištolj uperen u potiljak. Nije mogao povjerovati, da je osobno Tito takvo što zapovijedio. Potom je, kratko, bio ministar za promet i veze, tek toliko da bi mogao biti poslan u mirovinu.

Željko je prve batine od oca dobio baš zbog Tita. Poslije ručka lomili su jadac i poslije toga Željko je otišao kupiti novine. Kad se vratio još s vrata povikao je: Tata, umro je drug Tito!. Veljko je skočio kao oparen, istrgnuo novine iz ruku, što mu je Željko komentirao: Jadac! Prvi Arkanov nadimak, u djetinstvu, bio je Hibrid. Nadimak po kojim će ostati upamćen uzeo je po čarobnjaku iz omiljenog stripa kojeg je čitao u djetinstvu. Arkanovi roditelji razveli su se i stoga je on jedno vrijeme živio s majkom i sestrom. Još kao osnovac iskazao je svoju sklonost zločinu - sredovječnoj prolaznici oteo je torbicu u Tašmajdanskom parku. Od kuće je prvi put pobjegao u devetoj godini. Sjeo na vlak i otišao u Dubrovnik. U Internacionalnom omladinskom kampu ostao je mjesec i pol, sve dok mu nije palo na pamet da sestri pošalje razglednicu. Otac je odmah došao po njega i bez mnogo uvjeravanja vratio ga u Beograd.

U Beogradu je džepario po ulici i obijao trafike, pa ga je otac, nadajući se kako će sin doći pameti, poslao da osmi razred završi u Domu za maloljetne prijestupnike u Novom Sadu. Govorio je tada kako bi želio postati pilot, ali su ga upisali u Pomorsku školu u Kotoru. Međutim, kao slijepi putnik ukrcao se na neki brod i stigao u Trst. Otac je ponovo bio prisiljen juriti za sinom. Nije mnogo vrijedelo što ga je često tukao ili što ga je držao za noge s glavom prema zemlji kroz prozor nebodera. S četvoricom vršnjaka, taksijem je išao s kraja na kraj socijalističke Jugoslavije i usavršio obijanje kasa, krađu nakita i umjetničkih slika, koje je kasnije prodavao na tržnici. Često su ga viđali kako se šepuri na ulici s ćupom punim zlata. Konačno, njegova grupa je na djelu uhvaćena u Zagrebu. Tri godine maloljetničkog zatvora u Valjevu i šest mjeseci u Požarevcu, nije ni shvaćao kao kaznu, već kao prijeko potrebne škole za kriminalne radnje koje će raditi u budućnosti. Iz Jugoslavije je otišao 1972. godine i nije se vraćao punih devet godina. U Londonu upoznao nekog Talijana, sina siromašnih gastarbajtera sa Sicilije, i to kriminalno prijateljstvo će , pored ratnih zločina koje će počiniti u Hrvatskoji i Bosni i Hercegovini, obilježiti njegov život.

Veliko je pitanje da li je stvarno preko granice ilegalno prešao skriven među točkovima šlepera-hladnjače ili je još u zatvoru obučen za specijalne zadatke “za državu” i životarenje od pljačke banaka. Novine su pisale da je, zapravo, Veljko Ražnatović zamolio svog prijatelja iz mladosti, Staneta Dolanca, da policija njegovog sina izvede na pravi put i od njega napravi korisnog građanina. To se pomalo kosi s pričom da ga se otac odrekao, iako je prihvatio uzeti aparat za dijalizu koji mu je Željko kupio od prvih kriminalnih prihoda. Oko toga je između njih došlo do žestoke svađe i međusobnih optužbi tko je više obrukao obitelj Ražnatović, na što je sin počupao sve cjevčice od aparata, počeo šutirati sve po kući i vikati: Umri kao pseto, ako već hoćeš biti pošten! U Milanu Arkan nije priznavao čak ni Dragomira Petrovića Drneta, kralja tamošnjeg podzemlja i zeta kuma mafije iz Calabrije. Dok je Drne osuđen na doživotnu robiju, Arkan je izbjegao da odgovara za masakr u milanskom restoranu Kiko prvog veljače 1974. godine. Signore i signori, čemu uzbuđenje! Ovo je samo obična pljačka. Za poslušne nema nikakve bojazni. Zato vas najljubaznije molim da budete tako dobri i darežljivi i - otkupite svoj život - cerekao se Arkan, kao da izvodi kabaretsku točku, kad se s još dvojicom krinalaca pojavio, maskiran crnom ženskom čarapom preko glave, a naoružan revolverom, mašinkom i sačmaricom prestrugane cijevi. Dok su svi gosti uslužno vadili svoje novčanike, skidali satove i nakit, banuo je, Paolo Tongiorgi i bio pogođen iz sačmarice. Samo pola sata kasnije, ubojice su skinule maske i vratile se na mjesto zločina, da uživaju u panici koju je izvazvalo počinjeno zvjerstvo. Međutim, netko ih je prepoznao po visini i kožnim jaknama koje su nosili i policija je uhapsila Božidara Vulićevića, zvanog Koko ili Ćora, i Aleksandra Marića.

Samo je glavni kolovođa tog razbojništva, Željko Ražnatović Arkan uspio pobjeći. Već narednih mjeseci otpočeo je paklenu seriju pljački švedskih banaka. Dana 19. travnja 1974. godine ispred GT Banke u Göteborgu, kuriru je oteto 9000 Kruna, pošto su ga napadači s nekoliko snažnih udaraca drškom od pištolja oborili na pločnik i hladnokrvno ušli u njegovo vozilo, kako bi u puškaranju izbjegli policijsku potjeru. Svjedoci su poslije kao jednog od trojice razbojnika prepoznali Željka Ražnatovića. On je bio i glavni vinovnik pljačke jedne druge podružnice iste banke 17. svibnja, kao i pljačke još jedne banke četiri mjeseca kasnije. Dana 17. listopada kao u nekom filmu o zlatnom dobu čikaškog podzemlja uletio u jednu štokholmsku banku i naočigled osoblja i klijenata blagajnici kroz šalter pod nos proturio čeličnu cijev kolta i pokazao na torbu koju je trebala napuniti novcem. Kriminalni utržak ovog je puta iznosio 80.000 Kruna. Za nepunu godinu dana uspio je postati kriminalac za kojim se traga u Italiji, Nizozemskoj, Njemačkoj, Belgiji, Velikoj Britaniji i Švedskoj. Samo je nekoliko puta bio uhićen i osuđen, ali nijednu od tih kazni nije izdržao do kraja. Uvijek je uspio pobjeći. Naknadno je otkriveno da je bio vođa poznate pobune u milanskom zatvoru San Vittore.

Poznanstva sa djevojkama uvijek je započinjao predstavljajući se kao trgovac na veliko, direktor hotela, ili diplomat. Arkan je birao isključivo zanimanja koja su svuda podrazumijevala ugled i novac. Ali umio je biti i jezivo brutalan. Djevojku koja se hvalila da ga poznaje namamio je u svoj stan i za kaznu joj lice prislonio na usijanu plohu štednjaka. Uvijek je bio showman, pa je za vrijeme pljačke u Njemačkoj, u dobro osiguranoj banci u kojoj su kamere snimale svaki detalj, Arkan trijumfalno skinuo zaštitnu masku i nasmijao se, a jednu od potjernica Interpola pratila je Arkanova impresivna fotografija kako kao kip stoji nasred prostorije s uperenim revolverima, dok njegovi kompanjoni ubiraju harač. Najupečatljiviji kriminalni poduhvat izveo je u rujnu 1979. godine nakon pljačke štokholmske CE-Banke. Policija je uhvatila jednog sudionika, izvjesnog Talijana Carla Fabiania, koji će se poslije mnogo godina u Beogradu, pojaviti pod imenom Giovani Di Stefano, kao vlasnik jugoslavenske osobne iskaznice s nepostojećom adresom u najbližem susjedstvu Slobodana Miloševića - Tolstojevoj 31. Dok je Fabiani davao svoj iskaz pred štokholmskim prvostupanjskim sudom, u sudnicu su iznenada upali Arkan i još jedan kriminalac s uperenim pištoljima. U općoj gužvi, četvorica čuvara su ranjeni i prebijeni, a trojica kriminalaca su skočili kroz prozor i sjeli u automobil koji ih je čekao na ulici.

Jedinu nezgodu "na radu" doživio je prilikom pljačke jedne zlatarnice u Frankfurtu, kada se nepredviđeno probudio vlasnik koga je prethodno drškom pištolja uspavao. Dok je on bezbrižno kupio zlato, ovaj ga udario u glavu metalnom kasom, što je na njemu ostavilo trajne posljedice i prilično mu štetilo u kasnijoj političkoj karijeri, jer više nikada nije mogao sklopiti dvije smislene rečenice. Dok je ranije osvajao sve gdje god bi se pojavio. Socijalne radnice u njega su se smrtno zaljubljivale po zatvorima i iz tih veza imao je i djecu. Onda se i inkongnito obreo i na Svetom Stefanu kao vlasnik kockarnice i fascinantni kockar sa plavim mini-valom. Oženio se s Natalijom Martinović, koja je upravo bila završila španjolski jezik na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na medeni mjesec otišli su u Acapulco. Vrlo brzo vratio se u Beograd, kupio kuću na Topčiderskom brdu, pored stadiona Crvene zvezde i zaposli se kao čuvar reda u diskoteci Amadeus. Govorilo se da je sve to dobio za izuzetne nacionalne zasluge trebljenja neprijatelja socijalističkog režima u inozemstvu, ali pošto imena njegovih žrtava izgleda nisu bila dovoljno zvučna, ponekad se hvalisao da je osobno ubio bivšeg direktora INA-e Đurekovića, koji se, nakon što je pobjegao iz zemlje, priključio hrvatskoj političkoj emigraciji i tiskao razne pornografske knjige, s kim je sve Jovanka varala Tita, a s kim on nju. Arkanu je to bilo najsigurnije, jer je imao pouzdan alibi da to sigurno nije uradio, dok su se oni koji jesu, tada nekom greškom nalazili u inozemnim zatvorima pod sasvim drugim optužbama. Ipak, najspektakularnije je bilo ono što je, navodno, namjeravao učiniti: sa susjednog krova ubiti u zatvorskom dvorištu ubojicu jugoslovenskog ambasadora u Štokholmu - Miru Barešića.

Na početku agresije na Hrvatsku Ražnatovića uhićuju hrvatske vlasti u Dvoru na Uni gdje pomaže terorističke akte pobunjenih hrvatskih Srba. Nakon tri mjeseca zatvora (iako je osuđen na dvadeset), pod do danas nerazjašnjenim okolnostima, biva pušten iz zatvora i vraća se u Beograd. Međutim vrlo brzo vraća se u Hrvatsku nakon što 11. listopada 1990. godine osnuje paravojnu formaciju Srpska dobrovoljačka garda. Ta će paravojna formacija u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini počiniti mnoge ratne zločine, a zbog kojih će protiv Ražnatovića Međunarodni sud u Haagu podići optužnicu za ratni zločin. To i ne čudi s obzirom da je jednom prilikom, na samom početku rata, javno iskazao svoje velikosrpske stavove koji su ga kasnije odveli u zločin: Nećemo više biti ovce! Bićemo prije svega vukovi ili još bolje moji "tigrovi"! U meni je krv Obilića, koja mi ne dozvoljava da sjedim kod kuće i gledam kako se fašistička aždaja nadvila nad srpskim selima i kako ustaška kama opet kolje srpsku djecu i njihove majke. Srbija je u stravičnom neprijateljskom okruženju. Uz pomoć svih naših neprijatelja, stvaraju se pred našim očima Velika Albanija na Srpskom Kosovu, Velika Hrvatska u Srpskoj Krajini, Velika Bugarska u Srpskoj Makedoniji. Muslimani su se povampirili u Bosni, a oni su srpski mučenici koji još ne shvaćaju da su Srbi i koje je jako sramota što su se iz velike nevolje poturčili i primili islamsku veru. Zadar, Šibenik, Dubrovnik, Split, su srpski gradovi u koje su se na silu naselili katolici. Došlo je najzad vrijeme da ih odatle istjeramo! Borimo se da povratimo granice bivše Jugoslavije, sve do Sežane, jer su to srpske granice, Slovenija će opet biti Srpska Slovenija, Hrvatska - Srpska Hrvatska, Bosna - Srpska Bosna, Makedonija - Srpska Makedonija. Slovenija je srpska zato što sam ja u njoj rođen i zato što su se Slovenci udružili sa našim neprijateljima, ustašama, pa ćemo morati da ih vojnički porazimo, a pobjednik ima pravo da po svom ćefu kroji granice i osvojenim teritorijama daje imena koja on hoće. Zato je moj borbeni poklič: ‘Jebaću im i oca i majku!’ Ako nas ustaške snage budu napale i ako u kontranapadu budemo prinuđeni goniti ih do Zagreba - a ja sam uvjeren da je ulazak u Zagreb jedini način da se definitivno obračunamo s ustaškom ideologijom - onda ću ja sasvim sigurno otvoriti jednu slastičarnu na Jelačića placu. Ulaskom u Zagreb, mi bismo te poštene Hrvate koji su u njemu taoci, oslobodili od hipnoze rimokatoličke crkve i vratili ih u realnost, kako bi mogli da uvidjeti da je Nemačka bila i ostala ono što jeste i shvate da je mizerno da se i dalje Nijemcima ulizuju, pjevajući "Danke Deutchland".

Željko Ražnatović Arkan ubijen je 15. siječnja 2000. godine u beogradskom hotelu Interkontinental. Do danas nije ostalo jasno da li je Arkanova ubojstvo bilo mafijaški obračun ili politički motivirano ubojstvo.

01.08.2006.

Legija i Zemunski klan

Uvek sam se pitao ko je zapravo covek koji je posle osam godina provedenih u Legiji stranaca, deset godina u srpskim "crvenim beretkama", sa cinom pukovnika policije osumnjicen da je kao clan Zemunskog klana organizovao atentat na Zorana Djindjica i koji se potom predao beogradskoj policiji. Naime, lik i delo tridesetsestogodisnjeg Milorada Lukovica Ulemeka, neprikosnovenog komandanta "crvenih beretki", poslednjih godina rastegnuti su izmedu javnih kvalifikacija Vuka Draskovica da je rec o coveku koji je "bio perjanica Milosevicevog eskadrona smrti", preko kvalifikacije Vlade Srbije da je bio "jedan od voda Zemunskog klana", do, na drugom polu, idolopoklonistva pojedinih grupcija, koje u pukovniku prepoznaju nekakav (kvazi)patriotski simbol. Negde izmedu lebdi i ona nezaboravna ocena s pocetka 2003. godine, da je "gospodin Legija uzoran gradanin".

Tajanstveni placenik Milorad Ulemek je covek sa dva preizimena i sa sest nadimaka. Zvali su ga zvani Legija, Cema, Sareni, Bolid, Cuca i Misa.

Za mene kao Zemunca mit o Miloradu Ulemeku Legiji bio je ravan legendama koje je nas srpski narod stvorio o cuvenom Carugi, Ljubi Zemuncu i Arkanu, po kojima je i ispisivana neznanicna istorija srpskog podzemlja. Svojom pojavom i svojim (ne)delima Legija je ne samo dopisao tu istoriju, nego je i pomerio granice organizovanog kriminala u Srbiji. Zato se ta istorija i 2004. godine mogla meriti od Caruge, srpskog hajduka iz druge decenije proslog veka do Legije, nove ikone srpskog podzemlja, koja je oslikana u prvim godinama 21. veka.

Najtrazeniji begunac na Balkanu, drzavni neprijatelj broj jedan Milorad Ulemek Legija se predao vlastima Srbije u nedelju 2. maja 2004. godine uvece, u 21 sat i 30 minuta. Tu vest je je iste noci saopstio Dragan Jocic, novi ministar unutrasnjih poslova Srbije:
"Ulemek, prvooptuzeni za ubistvo srpskog premijera Zorana Djindica, kao i za ubistvo Ivana Stambolica, bivseg predsednika Predsednistva Srbije i pokusaj ubistva Vuka Draskovica, predsednika SPO u Budvi, organima MUP-a predao se policijskoj patroli na Ceraku, ispred svog stana u prisustvu ljudi iz svog obezbedenja. Odmah je prebacen u Okruzni zatvor gde je trazio da obrije bradu i skrati kosu."

01.08.2006.

Aleksandar Knezevic Knele

Aleksandar Knezevic Knele simbol vremena i generacije zeleo je sve i odmah......

U apartmanu 331 hotela "Hajat" u novom beogradu, 28. oktobra 1992. godine ubijen je Aleksandar Knezevic Knele, dvadesetjednogodisnjak iz naselja Brace Jerkovic. Kneletovo telo je pronadeno sledeceg dana u 15 casova.
Nekoliko dana posle ubistva niko od Knezevicevih prijatelja nije mogao da pretpostavi ko bi mogao da bude ubica. Pojedinost koja je sve zbunjivala bio je podatak da je Knezevic, ocigledno, pustio ubice u sobu. Bilo je poznato da je inace izuzetno oprezan, da vise puta proverava koga pusta u sobu, da je pistolj drzao cak i kada bi primao bliske prijatelje.
U "Freski", omiljenom Kneletovom kaficu, posto se culo za ubistvo, nije bilo muzike. Velika grupa mladica, koji su izgledom oponasali Kneleta, odbijala je svaki razgovor.
Tih dana, novine su se citale od zadnjih stranica. Ako mozda i nije bio prvi u nizu, generacije samo Beogradu svojstvenih desperadosa, onih koji su hteli sve, i to odmah, Knele je ubrzo zauzeo vodece mesto. Svojim izgledom i nacinom zivota iskazao je najdublje zelje velikog dela svojih vrsnjaka. Njegov otac svedoci da ga je vise puta upozoravao na opasnosti.
Knele mu je odgovarao: "Bolje da zivim jedan dan kao covek, nego ceo zivot kao bednik. Pusti me, ovo je moj zivot".
Na Kneletovu sahranu doslo je nekoliko hiljada ljudi. To je svet koji ima svoju fizionomiju i psihologiju, nepisane zakone.Svi su ozbiljni, napeti, nose italijanska odela, cipele, listom kratko osisani, poput Kneleta. Puno lepih devojaka koje neprekidno placu..........."
Rezignirani inspektor SUP-a nam je u to vreme izjavio: "Knezevicev otac napada policiju da ga je ubila, tvrdi da mu se sin nije bavio kriminalom. Nikada, medutim, nije objasnio otkuda njegovom sinu 'porsche', vredan 80 hiljada maraka, novac da menja hotele. Mozda je radio preko omladinske zadruge?"

01.08.2006.

ŽESTOKI MOMAK SA BEOGRADSKOG ASFALTA ALEKSANDAR-KRISTIJAN GOLUBOVIĆ PORUČUJE IZ ATINE


Došlo vreme da se plaćaju računi!
Robija me je, na neki način spasila i udaljila od svega i nisam više onaj isti Kristijan

Beogradsko podzemlje sada je umešano i u politiku i stvari su se totalno promenile. Postoje, očigledno dve-tri snažne grupe koje se sukobljavaju, ocenio je u izjavi iz Atine za radio B92, žestoki momak sa beogradskog asfalta i jedan od retkih preživelih iz dokumentarca ’Vidimo se u čitulji’. Aleksandar Kristijan- Golubović je 27. novembra uslovno pušten iz zatvora zbog dobrog vladanja. Sada živi u Grčkoj a dok je na uslovnoj slobodi, svakih 15 dana mora da se javlja nadležnoj službi policije i ne sme da napušta Atinu. Svojevremeno je u Grčkoj osuđen na osam godina i šest meseci zatvora, zbog učestvovanja u razbojništvu i više krađa. Kristijan kaže da je bio član beogradskog podzemlja, ali da su se od tada mnoge stvari promenile.
- Uvek sam govorio onako kako kuvate tako ćete i pojesti. Svako sada zna u Beogradu ko šta radi, s kim radi, odakle je metak došao. Italijani kažu da kod njih vlada ’zakon ćutanja’, a kod nas u Beogradu ima dosta toga ’rekla-kazala’, pa se glave gube i zbog toga. Kriminal postoji očigledno, to svi vidimo i mislim da su to neka raščišćavanja, za koja već dugo postoji tenzija. Reč je o sukobljenim grupama koje mogu samo na jedan određen način da raščiste međusobne račune - nasiljem, ubijanjem, uništavanjem imovine. To su stari, ’dobri’ recepti, koji se primenjuju da bi se sukobljene strane izjednačile, prešle jedna drugu ili svele sukob na nulu. Taj način ubijanja iz čuvenog srebrnog audija je specifikum tog tima koji ubija. Možda je i to poenta, ja sam voleo da nosim magnum i kratež. Govorili su da Kristijan ne može bez krateža, a neko sada ima srebrni audi, dok će, neko drugi samo da postavlja bombe ili ubija iz snajpera. U Beogradu se sad nerado priča o tome dok traje taj veliki sukob. Posle svega što se desilo i koliko je ljudi pobijeno na skoro isti način, očigledno je da je došlo vreme da svako svakome plati račun.
Kristijan Golubović ima 33 godine, a čak 11 godina je proveo po zatvorima širom Evrope. Kaže da je preživeo nekoliko metaka. Kriminalnu karijeru počeo je tako što se prvo mnogo tukao, kasnije počeo da bode i, na kraju, da puca. Dok mnogi za njega kažu da je poslednji živi don beogradskog podzemlja, on tvrdi da više nikada neće biti onaj stari Kristijan.
- Robija me je, na neki način spasila i udaljila od svega i nisam više onaj isti Kristijan koga su očekivali kada sam došao iz Nemačke, naglašava. - Meni je ime veće u Grčkoj nego u Jugoslaviji. Ovde je drugi talas prihvatanja atoritativnog čoveka, kako se kaže kriminalca. Kriminal je da si lepo obučen, da lepo jedeš, lepo se provodiš, menjaš devojke, živiš u velikoj kući, po skupim hotelima, da se zabavljaš, da si galantan, da zračiš. Da imaš svoj tim, da si obezbeđen. Znači to je pravi, svetski kriminal. Možeš i da se opustiš. Danas smo bili na plaži, išli u kafić bez pancira i pištolja, sedeli i pričali sa normalnim ljudima, sreli se sa Žarkom Paspaljem, sa raznim ljudima koji nemaju veze s kriminalom. Moja je harizma velika, od toga ne mogu da pobegnem. Voleo bih da mogu da budem neko drugi samo po imenu, ali po karakteru ne bih nikada želeo da se promenim, jer smatram da čovek retko može da bude kao ja. Prema onom ko pogreši prema meni znam da budem brutalan i surov, ali i vreme je takvo - ratno, ako ne udariš, udariće te i to je to.

01.08.2006.

Incident u Sarajevo ...Stil Beograd

U samom centru Sarajeva, 16. augusta, negdje oko 22:30, ranjeni su Mirsad Boracic, rodjen 1964. godine, i Samira Sabanovic, rodjena 1982. godine. Te noci se na sarajevskim ulicama odigrao beogradski scenarij: pucnji, krv, zrtve – sve za samo nekoliko sekundi. Svjedoci tvrde da je “Peugeot”, jos uvijek nepoznatih registarskih oznaka, uz skripu kocnica zaustavljen ispred kafica “Manhattan” ulici Kulovica. Iz automobila je ispucano nekoliko hitaca u pravcu zrtve – Mirsada Boracica, zbog, kako to vole reci oni koji su vec pucali, “nerasciscenih racuna. No, u skoro filmskoj pucnjavi stradala je i osamnaestogodisnja slucajna prolaznica. Oboje su van zivotne opasnosti.

Iako je mjesto dogadjaja sami centar grada koji u tim satima vrvi od prolaznika, iako je pred semaforom u Kulovicevoj ulici najcesce dugi red automobila, i iako je, na kraju, zgrada federalnog MUP-a samo nekoliko desetina metara od“Manhattana”, strijelac je zavrsio ono sto je planirao i pobjegao. Pretpostavlja su cak do Holandije?! Je li, dakle, bojenje sarajevskog asfalta krvlju najava pretvaranja bosanske prijestolnice u ono sto je Beograd bio protekle decenije – centar organiziranog kriminala u kom se problemi rjesavaju pucnjevima?

Ako se pogleda policijska statistika u zadnje cetiri godine, i uporedi broj obracuna uz potezanje vatrenog oruzja na javnim mjestima sa brojem zrtava tih sukoba, odgovor je: apsolutno ne. Sarajevo je, barem tako kazu strucne analize, po broju krivicnih djela, motivima i nacinima izvrsenja, jos daleko od Beograda.

Na zanimljiv nacin to potvrdjuje i dokumentarni film Vidimo se u citulji, poslije cijeg su snimanja gotovo svi beogradski “carevi podzemlja” koji su pristali pred kamerama ispricati svoj zivot – ubijeni. U tom je filmu zapravo prikazana sustinska razlika izmedju ovdasnjih i srpskih strijelaca. Potonji, naime, ne stede nevine, ni u pravom, ni u ulicnom ratu. Tako je prilikom atentata na poznatogbeogradskog kriminalca Slavisu Pavica Pirketa nastradalo jos deset, kako kazu Pirketovi prijatelji – neduznih ljudi. A takvih primjera ima na desetine i svi ulijevaju nadu u mirno sarajevsko sutra. Jer, poslije svakog obracuna na javnom mjestu u Beogradu stradaju u prosjeku po dvije neduzne osobe!?

01.08.2006.

Socio-patoloska slika u brojkama

“Sarajevo se ni u kom slucaju ne moze porediti sa Beogradom. Ovo sto se dogodilo u ulici Kulovica nije samo beogradski manir. To se moze dogoditi u svim gradovima na svijetu jer svaki grad ima odredjeni broj, da kazem, budala, koji su spremni tako nesto napraviti. Evo desilo se to i u Sarajevu, moze se vec sutra desiti u Zagrebu, ili Skoplju, ili… Na kraju krajeva, i desava se. A da biste jedan grad poredili sa gradom u kojem se iz dana u dan povecava broj teskih krivicnih djela, kao sto je to u Beogradu, onda taj grad mora imati barem priblizan broj slicnih obracuna, ubistava i slicno. Sarajevo to jos uvijek nije. Ovdje jos nikada nismo pronasli covjeka koji nakon ubistva majke i djeteta hladno kaze: ‘Majku sam ubio jer nije htela da kaze gde drzi pare, a dete ko jebe, on je treb’o da bude u skoli’”, kaze jedan policajac koji je zbog prirode svog posla zelio ostati anoniman. Ako se ovoj uzasnoj izjavi o razlozima ubistva, koja se inace pripisuje dvojici beogradskih ubica, Iliji Vujicu i Darki Loncaricu, suprotstave podaci koje je MUP Kantona Sarajevo prikupio u zadnje cetiri godine, onda se jos jednom moze reci da Sarajevo po broju krivicnih djela nije grad opasnog zivljenja. Ili, bolje receno: nije zasada.

Istina je, medjutim, da Sarajevo ima sve predispozicije da to mozda jednog dana ipak postane: postratni je, dakle, krizni period, crno trziste oruzja zaostalog iz bitaka cvjeta, vecina zivi ispod egzistencijalnog minimuma, ratne su traume uobicajene koliko i gripa… Nekolicina policijskih sluzbenika cak tvrdi da je Sarajevo miran grad u odnosu na okolnosti u kojima njegovi gradjani zive. Beograd se tim istim okolnostima nije uspio oduprijeti. Taj grad od ‘95. do danas, kako su to napisali autori knjige Kriminal koji je izmenio Srbiju, Aleksandar Knezevic i Vojislav Tufegdzic, u sebi i dalje ujedinjava elemente koji tvore opasnost: atmosferu Chicaga 20-ih, ekonomsku krizu Berlina 30-ih, obavjestajne spletke iz Casablance 40-ih i kataklizmicki hedonizam iz Vijetnama 60-ih. Niko od nasih sugovornika, naravno, ne porice da u Sarajevu sve cesci kafanski obracuni, pretezno umisljenih heroja ulice, zavrsavaju potezanjem pistolja. Ali mnogi od tih okrsaja nisu zavrsili tragicno, a “neduzni ljudi”, kako se to kaze strucnom terminologijom onih sklonih kriminalnim djelima, uglavnom budu postedjeni. A to je, tvrdi nas izvor, bitno mjerilo u odredjivanju stepena opasnosti jednog grada.

Tragajuci za informacijama iz sarajevske policije, Dani su dobili podatke o krivicnim djelima u prijestolnici. Evo kako brojke prikazuju drugo lice Sarajeva: u prvih sest mjeseci ove godine na podrucju KS-a zabiljezeno je osam ubistava od kojih je rasvijetljeno sedam. U toku 1999. godine desilo se deset ubistava, rasvijetljeno je devet. U rubriku za ‘98. godinu upisano je deset ubistava i svih je deset rijeseno. Godinu prije, dogodilo se dvanaest ubistava: deset atentatora je otkriveno, a preostala dva su potpuno dokumentovana i pouzdano se zna da su ubice na podrucju Republike Srpske. U ovim se statistikama, medjutim, nigdje ne pominje najcuvenije sarajevsko ubistvo – atentat na zamjenika ministra policije

01.08.2006.

Uspjesi bh. policije?

U prvih sest mjeseci ove godine vecina sarajevskih ubistava dogodila se bas kao i u svim svjetskim metropolama. U predgradju. U ovoj prici, mjesto se zove Ilidza. Zanimljivo je, medjutim, kako su istrage vezane za ubistva u Sarajevu od 1997. do 2000. godine trajale, u prosjeku, tek tri dana. S jednim izuzetkom: potraga za ubicama Marije Silic trajala je osam dana. “Motiva ima razlicitih – od onih iz koristoljublja, koji je najcesci, do porodicnih ili bracnih nesuglasica. Mogli ste procitati slucaj bracnog para Tomovic, Tomislava i Danice. Tomislav je ubio Danicu zbog porodicnih problema, pa onda sebe. Iz slicnog razloga desila se tragedija bracnom paru Velidi i Asimu. Dalje, Muzur Vahid je pod uticajem alkohola ubio jednu osobu; Drkic Elmedin je ubio Zijada Tokacu, taksistu; Brajlovic Damir je upucao tzv. Kefu, cemu je prethodila svadja; Muzur Vahid je ubio majku; Kurtalic Enes je ubio Djaferovic Elviru itd. Zaista, motivi su bili razliciti i naglasavamo da su gotovo svi slucajevi rasvijetljeni i da su na sudu. Od ‘95. do danas ostalo je jos pet nerasvijetljenih ubistava. Takodjer je vrlo interesantno reci da na podrucju Sarajevskog kantona do danas nije zabiljezen nijedan slucaj ubistva zbog nacionalnosti, iako se spekuliralo sa slucajem Marije Silic za koju se naknadno uspostavilo da je ubica, kao i ona, hrvatske nacionalnosti. Ili sa slucajem Jovanke i Draginje, koje su batinjanjem ubijene. Cetiri ubice su uhvacene, a peti je u bjekstvu. Sva cetvorica su i prije toga imali nekoliko pljacki.”

Kad se sve sabere, u ovoj godini bilo je 2.828 krivicnih djela, od kojih se 80 odsto odnosi na imovinske delikte, a 78 odsto je rasvijetljeno. “To su veliki uspjesi, jer u Njemackoj se godisnje rasvijetli 10-15 odsto slucajeva, a njemacki cuvari zakona slove kao veoma jaka policija. Ovo je takodjer zanat. Jer kad govorimo o ubistvima tu nema improvizacija. Nadjete les i morate ustanoviti ko je tu osobu ubio. To je vrlo zahtjevan posao i rezultat se ne postize tako lako kao sto gledate na filmu – lafcina za sat i po, taman dok pojedete one kokice, rasvijetli slucaj. To je jako kompliciran i odgovoran posao”, kazu u policiji.

Ako je, dakle, suditi po statistickim podacima, Sarajevu nema mjesta na listama gradova opasnog zivljenja. Da se ponekad prepozna beogradski manir na ulicama Sarajeva, to je tacno, ali je takvih slucajeva jako malo. I mahom su, tvrde u policiji, gotovo svi rasvijetljeni, a pocinioci, ako se ne radi o vjernim vojnicima partije, pravedno kaznjeni. Za nadati se, medjutim, da dolazi vrijeme kada ce svi gradjani biti jednaki pred zakonom. I da se nece desiti da se neko za pokusaj ubistva brani sa slobode, a neko, iz zatvora. Kao do sada!

01.08.2006.

Zbogom, oruzje

MUP Kantona Sarajevo, Vojska FBiH, Civilna zastita i predstavnici medjunarodnih policijskih snaga vec mjesecima apeliraju da gradjani predaju oruzje koje drze u kucama, a zauzvrat su im ponudili amnestiju za to prekrsajno djelo, za koje je sud propisao novcane kazne ciji iznos zavisi od okolnosti. Organizatori akcije nazvane “Zetva” su zadovoljni odzivom gradjana i navode statisticke podatke za sesti i sedmi mjesec ove godine. Dakle, gradjani su u tom periodu predali: cetiri rucna bacaca, sest zolja, devet automatskih pusaka, 77 pistolja, jedan hekler i 44.099 metaka, 55 raznih granata, 1.304 rucnih bombi i 1,4 kilograma klasicnog eksploziva.

Prilikom rutinskih kontrola u prvih sest mjeseci 2000. godine, MUP Kantona Sarajevo je oduzeo: sest automatskih pusaka, tri poluautomatske puske, sest lovackih pusaka, tri puske “ostale vrste”, 63 pistolja, jednu tromblonsku minu, 22 rucne bombe, dvije “druge eksplozivne naprave”, 68 ostalog oruzja i 1.049 metaka. Inace, na podrucju KS, zbog blizine entitetske linije, medjunarodna zajednica je zabranila da iko osim sluzbenih lica posjeduje i nosi pistolj. Zbog toga su i dozvole za posjedovanje i nosenje oruzja za civile trenutno zabranjene bez obzira kakav oni razlog navodili u zahtjevima za izdavanje oruzanog lista. Iako su dosadasnje racije dale znacajne rezultate, posebno na podrucju Ilidze, one se u zadnje vrijeme sve slabije organiziraju. A zasto, dobili smo odgovor iz MUP-a Sarajevskog kantona: “Da bi se organizirala jedna racija, potrebno je dobiti saglasnost suda kao i za pretres necijeg stana. No, ukoliko to cesto radite, onda se i gradjani i vlasnici bune kako je to napad na demokratiju i sl. No, to ne znaci da se racije nece i dalje odvijati, samo je pitanje u kojem obimu.”

01.08.2006.

Vidimo se u citulji

Dokumentarac "Vidimo se u čitulji", s pod naslovom "Zločin koji je promenio Srbiju" snimljen je 1995. U njemu su se pojavili ljudi iz beogradskog kriminalnog miljea. To je autentično svedočanstvo o bujanju kriminala i pokroviteljskom odnosu bivšeg režima prema tada novopečenim predatorima.Gotovo svi iz toga filma su ubijeni...Jedini preziveli je Kristijan Golubovic koji se kao povukao iz svega toga i kao sto i sam kaze zivi od ostavstina...,tj od onih para koje je stekao pljackajuci i slicno...Da li ce i on zavrsiti kao i ostali...hmm ???


Kriminal


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
143629

Powered by Blogger.ba